АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

ИЗГУБЉЕНИ ПРЕСТО ПРИНЦА ЂОРЂА

Ђорђе Карађорђевић, најстарији син Петра Карађорђевића и његове супруге Зорке, био је наследник свих политичких претензија и прерогатива свога оца Петра, како се овај изразио у својој Последњој вољи из 1900. године. Пошто је његов отац постао краљ, он је до 1903. године био престолонаследник. Међутим, плаховита нарав и стални изгреди толико су му нарушили углед у јавности да се 1909. одрекао својих престолонаследничких права која су припала његовом млађем брату Александру. Иако се убрзо предомислио, превише је снажно било незадовољство моћних чинилаца у ондашњој Србији да би било икакве шансе да се врати на свој пређашњи положај. Огорченост и дубока психичка растрзаност обележиле су потоњи и дуги живот принца Ђорђа, који је умро у дубокој старости у Београду 1972. године.

 

Мука са престолонаследником

 

Принц Ђорђе је брзо по доласку у Београд постао познат по испадима, недисциплини и најразличитијим неваљалствима. Неки од тих испада биле су младалачке авантуре, док су неки били веома озбиљни. Реакције јавности на њих на крају су га подстакле и да се одрекне положаја престолонаследника.

Драгутин Илић, који је описао смрт Стевана Колаковића, прикупио је приличан број ових каприциозних испада. На пример, један свештеник се пожалио како је приликом обилажења парохије наишао на принца Ђорђа, који је затражио да јаше његовог коња. Пошто му је свештеник то допустио, принц је брзо потерао коња преко оближњих њива, тако да је садржај торби ‒ славски колачи, печено месо и торте ‒ поиспадао свуда унаоколо. Другом приликом је јахао преко залеђене Саве, а свог ордонанса је присилио да му се у томе придружи.

Међу озбиљније инциденте спада када је једном приликом дошао у Војну академију. Око себе је окупио питомце и њихове старешине и упитао може ли револвер да опали ако је у цеви метак мањег калибра. Уперио је цев у своје груди, шкљоцнуо и ‒ ништа! После овог опита са оружјем гласно се смејао окружен забезекнутом публиком. Ђорђе је био одличан стрелац, па је своје умеће волео да показује тако што би циљао у ужарени врх цигарете војника на стражи, пише Клод Енан у књизи Живот и смрт краља Александра I.

Ђорђе је пријатељовао са комитама и млађим официрима са којима је често шенлучио у кафани Код Народне скупштине, у београдској Косовској улици. Те пијанке често су се завршавале тучама.

Изгледа да краљ Петар, иако је јавност на њега пребацивала део одговорности за ова непочинства, није безрезервно осуђивао свог непослушног и ћудљивог сина. По свој прилици је повремено за његове авантуре имао и разумевања, присећајући се у разговорима својих младалачких лудовања.

Неки изгреди били су далеко озбиљнији. Престолонаследник је једном приликом  направио смицалицу са својим гувернером Левасером. Ћириличним писмом написао је транскрибовани скарадни француски текст који је дао неком младом официру да прочита Левасеру. Принц Ђорђе је притом намеравао да у потаји види реакцију свог гувернера. Пошто је гувернер прозрео ко је аутор текста, Ђорђе је бесно изашао из свог скровишта и сукобио се са гувернером. У изливу беса гађао га је свиме што му је било под руком, псовао и претио. На крају је пао у несвест. Због овог тешког изгреда краљ га је казнио 15-дневним затвором у Горњем граду на Калемегдану.

Током Анексионе кризе Ђорђе је задавао силне главобоље српским званичницима. Док му је ратоборно расположење смањивало углед међу српским владајућим круговима, дотле су у иностранству веровали како иза тих његових испада стоји промишљени политички план. Због непримереног понашања принца Ђорђа још од 1907. године постављало се питање да ли је он погодна личност да наследи српски престо. Међутим, инцидент који га је најжешће искомпромитовао и на крају довео до његовог одступања са места престолонаследника догодио се 1909. године.

Увече, 14. марта, довезен је тешко пребијен Ђорђев собар Стеван Колаковић у Државну болницу. Сутрадан је оперисан, али је после неколико дана издахнуо. Убрзо се поводом овог случаја развила новинска кампања. Лист Звоно је објавио вест о његовој смрти и захтев да влада спроведе одговарајуће истражне радње.

Штампа је писала како је Колаковић дошао у сукоб са престолонаследником и да га је овај претукао. Према новинским наводима, управник града Душан Алимпић изнудио је признање од Колаковића како је он сâм крив за своје повреде. Међутим, Колаковић је пред смрт написао писмо жени у којем кривицу за своје стање пребацује на престолонаследника.

Нападан са свих страна, престолонаследник Ђорђе је 25. марта упутио писмо председнику владе у којем наводи да је „неоправданим и неправичним инсинуацијама” постао жртва једне кампање и да се због тога одриче „свих права и прерогатива које ми по Уставу припадају”. „Ова моја одлука је непоколебљива”, писао је Ђорђе. Иако је краљ покушао да га одврати од ове одлуке, она је потврђена на састанку у Двору 27. марта. Краљ Петар је био незадовољан и коментарисао је како је Ђорђе његова крв, док је Александар крв књаза Николе, таста о коме није имао повољно мишљење.

Ђорђе се брзо поколебао, већ у лето 1909. године. Крајем године предлагао је да се сазове Велика народна скупштина ‒ надлежна за ову врсту проблема ‒ која би му вратила престолонаследничко право. После свега, Ђорђе је наставио са својим неумереним, каприциозним изгредима. Због тога је послат у војни гарнизон у Горњи Милановац, где се није показао нарочито добро.

ИЗВОР: Миливојевић / Милојевић 2018: Урош Миливојевић и Милош М. Милојевић,  Карађорђевићи : од вожда до круне, Београд: „Ringier Axel Spronger”, стр. 49; 54‒57.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Slobodan-Boda-Markovic-300x249
Претходни чланак

Умро је редитељ Слободан Бода Марковић

Nedeljko-Gvozdenovic
Наредни чланак

Умро је сликар и академик Недељко Гвозденовић