AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivostiLjudi

Ivo Andrić: SVETLOST NJEGOŠEVOG DELA

Jednom mi je jedan dobar poznavalac španske književnosti (i ne samo španske!) rekao da ni u jednoj knjizi na svetu ne nalazi toliko podstreka za rad i toliko pomoći u mučnom traženju pravog puta, svoga puta u životu i književnom radu, dakle u onom što je u stvari uvek bila i uvek ostaje najveća briga svakog misaonog čoveka, kao u Servantesovom Don Kihotu. Kad bi me zapitali koje je naše književno delo za mene imalo isto ili slično značenje, čini mi se da bih bez mnogo dvoumljenja odgovorio: Njegoševo. Ne govorim to u atmosferi jubilarnih svečanosti, nego samo povodom njih kazujem o svom – i verujem ne samo svom – davnašnjem i svagdašnjem odnosu prema tome pesniku i njegovom delu.

Razume se da je Njegošev put vezan isključivo za njegovu izuzetnu i veliku ličnost, kao što je njegovo književno delo po ideji i po formi uslovljeno i vremenom i okolnostima pod kojima je nastalo. Pa ipak, u Njegoševom delu, kao i u onom što od njegovih savremenika o njemu lično znamo, ima i svetlosti i putokaza za svačiji put, i to svetlosti koja ne gasne i putokaza koji ne vara.

Kroz svu neizbežnu i šumnu metafizičku orkestraciju, iz Njegoševog dela se stalno čuje osnovna i glavna nota o čovekovoj želji za zemljaskom srećom, za drugačijim, boljim, na razumu i čovečnosti zasnovanim životom njegovog naroda i svih ljudi na zemlji. Kroz svu njegovu tematiku, i onda kad je strašna i krvava i vremenski i lokalno najviše vezana i uslovljena, probija uvek ono što je čovečno i opšte, ono što zrači i što će, ja verujem, uvek zračiti od Njegoševe ličnosti i Njegoševog dela, daleko preko granica njegove otadžbine Crne Gore i visoko iznad vekova i pokolenja. I čini mi se da se ne varam kad mislim da Njegoševo delo ima to zajedničko sa glavnim delima svetske književnosti da u svim vremenima i u bezbrojnim oblastima može da bude oslonac i putokaz našem čoveku, u najraznoličnijim njegovim težnjama i potrebama.

Njegoševo književno delo, koje je on morao otimati od drugih velikih i teških zadataka i poslova svoga života, nastalo je, to se zna, pod naročitim i u svakom pogledu teškim prilikama. Nastalo je u jednoj maloj, ubogoj i zaostaloj zemlji sa opasnim geografskim položajem, u vreme kad je Vuk Karadžić tek bio najteže bitke u svom „ratu za srpski jezik”, kad je za pisca i Njegoševe veličine duha i društvenog položaja značilo sve problem, predstavljalo sve prepreku, sve, od pitanja jezika i pravopisa do pitanja štampe i hartije. Pa ipak, Njegoš je i pod takvim prilikama dao svoje delo, izrazio ono što je samo on mogao i morao da kaže.

On je, mi to znamo, vodio časnu i tešku borbu pravog pisca sa svojom misli i sa njenim izrazom, i u svojim najboljim časovima nalazio onaj oblik koji je jedini pravi, u kome je zaista „rečima tesno a mislima prostrano” i koji se samo upornom borbom i predanim radom nalazi i osvaja.

On je, dalje, u vremenu kad je naša moderna književnost bila neobrađena ledina neizvesne plodnosti, postavljao sebi i drugima pitanje intelektualne savesti i pesničkog morala. (U tome, izgleda, i jeste jedan od znakova veličine velikih da sagledaju probleme i traže im rešenje dok se oni pred većinu ljudi nisu još ni postavili). Tako, na primer, u Šćepanu Malom, u slikovitom, duhom i mislima bogatom „javleniju” u kom se skadarski, turski glavari i književni ljudi dogovaraju i prepiru, Karamanpaša postavlja sakupljenoj ulemi ovakvo pitanje:

Musafa mi, rad bi bio znati

Za vas te ste naši književnici,

Je l’ na srcu ka na jezik vama,

Vjerujete l’ tome što zborite…?

Mudri Mula Hasan ne može smesta da jasno i određeno odgovori na to pitanje, ali za nas je zanimljivo i poučno da ga je Njegoš ovako jasno i nedvosmislio postavio, kao što će se ono, u raznim oblicima, postavljati i pred svakog našeg pisca docnijih naraštaja. I to je još jedan od mnogih putokaza u Njegoševom delu koje je bilo i koje ostaje riznica estetskih i moralnih vrednosti, trajna svetlost koja često i jarko obasjava i naše i današnje puteve.

Ivo Andrić

 

Izvor: Andrić 1997: Ivo Andrić, Umetnik i njegovo delo : eseji, ogledi i članci, [prir. Petar Džadžić i Muharem Pervić], Sabrana dela Ivo Andrić, knj. 13, Beograd: Prosveta, str. 47–49.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

1423px-National_Museum_of_Serbia_(DSC04612)
Prethodni članak

Osnovan je Narodni muzej u Beogradu

13-Josif-Pancic-768x1024-1
Naredni članak

Otkriven je spomenik Josifu Pančiću u Beogradu