АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

Иво Андрић: СВЕТЛОСТ ЊЕГОШЕВОГ ДЕЛА

Једном ми је један добар познавалац шпанске књижевности (и не само шпанске!) рекао да ни у једној књизи на свету не налази толико подстрека за рад и толико помоћи у мучном тражењу правог пута, свога пута у животу и књижевном раду, дакле у оном што је у ствари увек била и увек остаје највећа брига сваког мисаоног човека, као у Сервантесовом Дон Кихоту. Кад би ме запитали које је наше књижевно дело за мене имало исто или слично значење, чини ми се да бих без много двоумљења одговорио: Његошево. Не говорим то у атмосфери јубиларних свечаности, него само поводом њих казујем о свом – и верујем не само свом – давнашњем и свагдашњем односу према томе песнику и његовом делу.

Разуме се да је Његошев пут везан искључиво за његову изузетну и велику личност, као што је његово књижевно дело по идеји и по форми условљено и временом и околностима под којима је настало. Па ипак, у Његошевом делу, као и у оном што од његових савременика о њему лично знамо, има и светлости и путоказа за свачији пут, и то светлости која не гасне и путоказа који не вара.

Кроз сву неизбежну и шумну метафизичку оркестрацију, из Његошевог дела се стално чује основна и главна нота о човековој жељи за земљаском срећом, за другачијим, бољим, на разуму и човечности заснованим животом његовог народа и свих људи на земљи. Кроз сву његову тематику, и онда кад је страшна и крвава и временски и локално највише везана и условљена, пробија увек оно што је човечно и опште, оно што зрачи и што ће, ја верујем, увек зрачити од Његошеве личности и Његошевог дела, далеко преко граница његове отаџбине Црне Горе и високо изнад векова и поколења. И чини ми се да се не варам кад мислим да Његошево дело има то заједничко са главним делима светске књижевности да у свим временима и у безбројним областима може да буде ослонац и путоказ нашем човеку, у најразноличнијим његовим тежњама и потребама.

Његошево књижевно дело, које је он морао отимати од других великих и тешких задатака и послова свога живота, настало је, то се зна, под нарочитим и у сваком погледу тешким приликама. Настало је у једној малој, убогој и заосталој земљи са опасним географским положајем, у време кад је Вук Караџић тек био најтеже битке у свом „рату за српски језик”, кад је за писца и Његошеве величине духа и друштвеног положаја значило све проблем, представљало све препреку, све, од питања језика и правописа до питања штампе и хартије. Па ипак, Његош је и под таквим приликама дао своје дело, изразио оно што је само он могао и морао да каже.

Он је, ми то знамо, водио часну и тешку борбу правог писца са својом мисли и са њеним изразом, и у својим најбољим часовима налазио онај облик који је једини прави, у коме је заиста „речима тесно а мислима пространо” и који се само упорном борбом и преданим радом налази и осваја.

Он је, даље, у времену кад је наша модерна књижевност била необрађена ледина неизвесне плодности, постављао себи и другима питање интелектуалне савести и песничког морала. (У томе, изгледа, и јесте један од знакова величине великих да сагледају проблеме и траже им решење док се они пред већину људи нису још ни поставили). Тако, на пример, у Шћепану Малом, у сликовитом, духом и мислима богатом „јавленију” у ком се скадарски, турски главари и књижевни људи договарају и препиру, Караманпаша поставља сакупљеној улеми овакво питање:

Мусафа ми, рад би био знати

За вас те сте наши књижевници,

Је л’ на срцу ка на језик вама,

Вјерујете л’ томе што зборите…?

Мудри Мула Хасан не може сместа да јасно и одређено одговори на то питање, али за нас је занимљиво и поучно да га је Његош овако јасно и недвосмислио поставио, као што ће се оно, у разним облицима, постављати и пред сваког нашег писца доцнијих нараштаја. И то је још један од многих путоказа у Његошевом делу које је било и које остаје ризница естетских и моралних вредности, трајна светлост која често и јарко обасјава и наше и данашње путеве.

Иво Андрић

 

Извор: Андрић 1997: Иво Андрић, Уметник и његово дело : есеји, огледи и чланци, [прир. Петар Џаџић и Мухарем Первић], Сабрана дела Иво Андрић, књ. 13, Београд: Просвета, стр. 47–49.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

1423px-National_Museum_of_Serbia_(DSC04612)
Претходни чланак

Основан је Народни музеј у Београду

13-Josif-Pancic-768x1024-1
Наредни чланак

Oткривен je споменик Јосифу Панчићу у Београду