AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivosti

IVO ANDRIĆ: Ne može biti da će posve i zauvek nestati velikih i umnih a duševnih ljudi

Tamo dole, izgleda, pevaju. Tamo dole je i razoreni most, grozno, dušmanski presečen po polovini. Ne treba mu da se okrene (i ne bi se ni za šta na svetu okrenuo) pa da vidi ceo prizor: pri samom dnu glatko odsečen stub, kao džinovsko deblo, i raznesen u hiljadu komada po okolini, i lukovi levo i desno od toga stuba grubo prekinuti. Između njih zja praznina od petnaestak metara. A izlomljene strane prekinutih lukova bolno teže jedna ka drugoj.

Ne, ni za što na svetu ne bi se okrenuo! Ali ne može i noge otkazuju poslušnost. Stade da diše što može dublje, lagano, jednomerno, svaki put sve dublje. To je uvek i ranije pomagalo. To pomaže i sada. U grudima se nekako razgaljuje. Između jednomernog dubokog daha i otkucaja srca stvara se ravnoteža. Korača ponovo, a misao na kuću i na postelju goni ga i podstiče.

Korača mučno i sporo, a pred očima mu je neprestano, kao da se kreće pred njim, ceo prizor sa razorenim mostom. Nije dovoljno jednoj stvari leđa okrenuti pa da prestane da nas goni i muči. I da zaklopi oči, on bi samo to video.

Jeste, mislio je življe hodža, već malo lakše dišući, sad se vidi šta je bila i čemu je stvarno služila sva njihova zgoda i naprava, sva ta hitnja i radinost. (Uvek je on bio u pravu, uvek, u svemu i protiv svih. Ali sada ni to više ne može da ga ispuni zadovoljstvom. Ovo je prvi put da mu ni do toga nije stalo. I suviše je bio u pravu!) Toliko godina on gleda kako ruku ne skidaju sa ćuprije, čistili su je, doterivali, popravljali u temeljima, vodovod su kroz nju sproveli, elektriku na njoj zapalili, i onda su sve to jednog dana digli u lagum kao da je stena u planini a ne zadužbina, hair i lepota. Sad se vidi šta su i za čim idu. On je to oduvek znao, ali sad, to može i poslednja budala da uvidi. Od najtvrđeg i najtrajnijeg počeli su da odbijaju, od božjeg da uzimaju. I ko zna gde će se zaustaviti! Evo je i sama vezirova ćuprija počela da se osipa kao đerdan; a kad jednom počne, niko ga više ne zadrža.

Hodža, opet zastade. Dah ga je izdavao i uzbrdica naglo rasla pred njim. I opet je morao dubokim disanjem da stišava srce. I opet je uspeo da ukarari dah, živahnuo i brže kročio.

Ali neka, mislio je on dalje, ako se ovde ruši, negde se gradi. Ima valjda još negde mirnih krajeva i razumnih ljudi koji znaju za božji hator. Ako je Bog digao ruke od ove nesrećne kasabe na Drini, nije valjda od celog sveta i sve zemlje što je pod nebom. Neće ni ovi ovako doveka. Ali ko zna? (Oh, da mu je malo dublje i malo više vazduha udahnuti!) Ko zna? Može biti da će se ova pogana vera što sve uređuje, čisti, prepravlja i doteruje da bi odmah zatim sve proždrala i porušila, raširiti po celoj zemlji; možda će od vascelog božjeg sveta napraviti pusto polje za svoje besmisleno građenje i krvničko rušenje, pašnjak za svoju nezajažljivu glad i neshvatljive puteve? Sve može biti. Ali jedno ne može: ne može biti da će posve i zauvek nestati velikih i umnih a duševnih ljudi koji će za božju ljubav podizati trajne građevine, da bi zemlja bila lepša i čovek na njoj živeo lakše i bolje. Kad bi njih nestalo, to bi značilo da će i božja ljubav ugasnuti i nestati sa sveta. To ne može biti.

U tim mislima korača hodža sve teže i sporije.

Sad se jasno čuje da u čaršiji pevaju. Kad bi samo mogao da udahne više vazduha, kad bi put bio manje strmen, i kad bi mogao stići do kuće, da legne na svoj dušek i da vidi i čuje nekoga od svojih! To je jedino što još želi. Ali ne može. Ne može više ni da održi pravi odnos između disanja i srca; srce je potpuno zapatilo dah, kao što se ponekad u snu dešava. Samo ovde nema spasonosnog buđenja. Otvori široko usta i oseti da mu oči izviru iz glave. Strmina koja je i dotle neprestano rasla primače mu tvrdi, ocediti drum, koji se pretvarao u mrak i obuhvatao ga svega.

Na uzbrdici koja vodi na Mejdan ležao je Alihodža i izdisao u kratkim trzajima.

 

Kraj romana Na Drini ćuprija Ive Andrića

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

1198574_Ciric_Aleksandar_04-SQbw
Prethodni članak

Umro je novinar Aleksandar Ćirić

kosa
Naredni članak

Predstava „Kosaˮ je premijerno izvedena u Beogradu