АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

ИВО АНДРИЋ: Не може бити да ће посве и заувек нестати великих и умних а душевних људи

Тамо доле, изгледа, певају. Тамо доле је и разорени мост, грозно, душмански пресечен по половини. Не треба му да се окрене (и не би се ни за шта на свету окренуо) па да види цео призор: при самом дну глатко одсечен стуб, као џиновско дебло, и разнесен у хиљаду комада по околини, и лукови лево и десно од тога стуба грубо прекинути. Између њих зја празнина од петнаестак метара. А изломљене стране прекинутих лукова болно теже једна ка другој.

Не, ни за што на свету не би се окренуо! Али не може и ноге отказују послушност. Стаде да дише што може дубље, лагано, једномерно, сваки пут све дубље. То је увек и раније помагало. То помаже и сада. У грудима се некако разгаљује. Између једномерног дубоког даха и откуцаја срца ствара се равнотежа. Корача поново, а мисао на кућу и на постељу гони га и подстиче.

Корача мучно и споро, а пред очима му је непрестано, као да се креће пред њим, цео призор са разореним мостом. Није довољно једној ствари леђа окренути па да престане да нас гони и мучи. И да заклопи очи, он би само то видео.

Јесте, мислио је живље хоџа, већ мало лакше дишући, сад се види шта је била и чему је стварно служила сва њихова згода и направа, сва та хитња и радиност. (Увек је он био у праву, увек, у свему и против свих. Али сада ни то више не може да га испуни задовољством. Ово је први пут да му ни до тога није стало. И сувише је био у праву!) Толико година он гледа како руку не скидају са ћуприје, чистили су је, дотеривали, поправљали у темељима, водовод су кроз њу спровели, електрику на њој запалили, и онда су све то једног дана дигли у лагум као да је стена у планини а не задужбина, хаир и лепота. Сад се види шта су и за чим иду. Он је то одувек знао, али сад, то може и последња будала да увиди. Од најтврђег и најтрајнијег почели су да одбијају, од божјег да узимају. И ко зна где ће се зауставити! Ево је и сама везирова ћуприја почела да се осипа као ђердан; а кад једном почне, нико га више не задржа.

Хоџа, опет застаде. Дах га је издавао и узбрдица нагло расла пред њим. И опет је морао дубоким дисањем да стишава срце. И опет је успео да укарари дах, живахнуо и брже крочио.

Али нека, мислио је он даље, ако се овде руши, негде се гради. Има ваљда још негде мирних крајева и разумних људи који знају за божји хатор. Ако је Бог дигао руке од ове несрећне касабе на Дрини, није ваљда од целог света и све земље што је под небом. Неће ни ови овако довека. Али ко зна? (Ох, да му је мало дубље и мало више ваздуха удахнути!) Ко зна? Може бити да ће се ова погана вера што све уређује, чисти, преправља и дотерује да би одмах затим све прождрала и порушила, раширити по целој земљи; можда ће од васцелог божјег света направити пусто поље за своје бесмислено грађење и крвничко рушење, пашњак за своју незајажљиву глад и несхватљиве путеве? Све може бити. Али једно не може: не може бити да ће посве и заувек нестати великих и умних а душевних људи који ће за божју љубав подизати трајне грађевине, да би земља била лепша и човек на њој живео лакше и боље. Кад би њих нестало, то би значило да ће и божја љубав угаснути и нестати са света. То не може бити.

У тим мислима корача хоџа све теже и спорије.

Сад се јасно чује да у чаршији певају. Кад би само могао да удахне више ваздуха, кад би пут био мање стрмен, и кад би могао стићи до куће, да легне на свој душек и да види и чује некога од својих! То је једино што још жели. Али не може. Не може више ни да одржи прави однос између дисања и срца; срце је потпуно запатило дах, као што се понекад у сну дешава. Само овде нема спасоносног буђења. Отвори широко уста и осети да му очи извиру из главе. Стрмина која је и дотле непрестано расла примаче му тврди, оцедити друм, који се претварао у мрак и обухватао га свега.

На узбрдици која води на Мејдан лежао је Алихоџа и издисао у кратким трзајима.

 

Крај романа На Дрини ћуприја Иве Андрића

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

1198574_Ciric_Aleksandar_04-SQbw
Претходни чланак

Умро је новинар Александар Ћирић

kosa
Наредни чланак

Представа „Косаˮ је премијерно изведена у Београду