AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivosti

Ivo Andrić: Likovi

Napuštajući starinsku varoš primetio sam s desne strane druma malu i zapuštenu crkvu. Drevna građevina, i za starinu suviše stara, stoji pored puta kao prestarela, sasušena i osamljena kornjača. Vreme je poskidalo sa nje sve što se skinuti dâ i svelo je na osnovne linije njenog plana.

Kamene stepenice plemenitih linija, izlizane i istanjene toliko da poneki basamak liči na oštricu mača iz arheoloških nalazišta. Kiše su ih isprale, i nemilosrdno sunce, koje u ovim krajevima ne ume da zađe, isisalo, išupljikalo, istopilo kao šećerleme. Kao suv list na drvetu, pre nego što otpadne, u jesen, i ove stepenice su primile zauvek boju sunca.

Nemogućno je proći pored takvog stepeništa i ne zaustaviti se i ne sesti na njega, jer neodoljivo privlači vešto i smišljeno rezan kamen, koji je tako dugovečan i tako blizu nestanku.

Crkva je napuštena. Pomrli su odavno i njen graditelj i njen ktitor i njeni sveštenici, i to pomrli onom poslednjom, pravom smrću – u sećanju potomstva. Jedino se po reljefu iznad crkvenih vrata još može poznati ime svetitelja kome je crkva posvećena. To je Arhanđel Gavrilo, svetac u oklopu, sa mačem u desnoj a terazijama u levoj ruci. Ali vreme je i njega zbrisalo. Pod udarcima vetra i kiše i monotonom smenom dana i noći, kamen je stresao sa sebe muški lik Arhanđela, ali nije ceo reljef; nije još. Ostali su mač i terazije, bez ruku koje su ih držale, i tako tanki da se jedva naslućuju. Tako stoje ta dva oruđa kao nejasni simboli suda i kazne. Uzaludni simboli kad nema ko da sudi ni koga da kažnjava. Još možda jedan ljudski vek, ili manje, pa će nestati i ti poslednji tragovi reljefa, i velika ploča iznad vrata ostvariće ono čemu je sva unutrašnjost toga kamena stolećima težila: da bude opet ono što je pre toga bila, kamen među kamenjem.

Pored samih crkvenih vrata stoji jedan isto tako prestareo sarkofag. Izgleda da se vreme rešilo da od njega napravi prašinu. Težak i dug posao, ali nije neostvarljiv. Sve što je nekad bilo urezano i uklesano na sarkofagu, izgubilo je oblik i značenje. Neka drveta, stilizovani cvetovi, ljudski i životinjski likovi i naprsla slova već potpuno nečitkog natpisa, sve se to povezalo, ispreturalo i pomešalo u neki nov i nerazumljiv dekor od slova, likova i ornamenata, kao što se ljudski glasovi potiru, i gube kad množina ljudi viče i govori u isti mah. Tako stari sarkofag, kao izludeo, govori sve odjednom, a uspeva samo da kaže svoju nemoć da se izrazi.

Sedeći na poslednjoj stepenici, koja će ubrzo izgubiti pravo da nosi to ime, naslonjen na prazan sarkofag, koji je izneverio i zaboravio svoju poruku, mislim o sudbini ljudskih rukotvorina i likova.

Rođen sa dušom ikonoborca u sebi, osećajući oduvek likove kao nešto što je protivno smislu i duhu našeg života, dakle grešno i nedopušteno, ja ih u isto vreme volim duboko i neizlečivo. Ta ljubav za vajan ili slikan lik živi u meni uporedo sa urođenom sklonošću ikonoborca. I kao večito nemirne terazije, u meni preteže čas prva, čas druga od ove dve sklonosti. Prema tome, i svet mi se ukazuje pod dva razna i protivna vida.

U ovom času i na ovom mestu preovlađuje u meni poklonik likova, možda upravo zato što očima gledam i pod prstima osećam njihovu lomnost i prolaznost. Oni zaokupljuju i odvode sa sobom svu moju pažnju. I sve što na tom putu sretam, utvrđuje me u mojoj misli o preimućstvu likovnog izraza, i sve govori u slavu i odbranu neme boje i ćutljivog lika.

Strah me da u šarama na kamenu ne otkrijem reč, kao zmiju, da reljef ne progovori drukčije nego likovima. Jer, boja nas napušta, kontura izneverava, da, ali reč – laže.

U munjevitom skraćenju vidim istoriju ljudske težnje za izrazom. Vidim nevino, mirno carstvo prvih likova, kad je za svaki lik bila potrebna naročita volja i nov napor, kad je svaki od ostvarenih likova kazivao samo ono što jeste i što želi da bude, neokaljan i nevezan bezbrojnim i varljivim asocijacijama koje su docnije, istina, obogatile ljudsko osećanje i mišljenje, ali su ih zato odvele na mučna i bezizlazna bespuća. I vidim odmah i početno lukavstvo čovekovo – lukavstvo čija će on sam biti prva i glavna žrtva – njegovu težnju da likove zarobi, potčini i uprosti, kao što je polako zarobljavao druge snage i pojave u prirodi, i da jednim ograničenim i utvrđenim brojem likova, kojima je lako vladati i prosto rukovati, izražava sve ostale pojave i sve svoje misli, želje i potrebe u vezi sa njima. Kratko: da likovi ne pokazuju, kao do tada, samo ono što su i što oni sami znače, nego da kazuju.

Tu je raskrsnica od koje počinje naše lutanje i muka duha. I ja mislim da u ovim naglim dubokim reakcijama, koji se s vremena na vreme javljaju u nama prema pisanoj reči, živi, u osnovi, duboka ljudska težnja za izgubljenim rajem slobodnog gledanja i čistih bezimenih likova. Jer, smisao i celishodnost odavno su zarobili te likove i potčinili ih našoj misli i našoj volji i odveli, zajedno sa njima, na ove puteve koji su duži i teži nego što su naša snaga i naše strpljenje.

Ovo je takav trenutak. Gledajući sa ovih obasjanih stepenica, čini mi se da postoji samo ona reč koja je „postala telo”, jer su jedino za nju svedočili, udruženi, ljudski napor i logika materije, dok mi neovaploćena reč izgleda samo prazan i varljiv zvuk koji još nije uspeo da se otme okovima haosa što nas okružuje.

Na terazijama na kojima se u meni večito bore ikonoborac i ikonobranitelj, pretegla je potpuno strana poklonika likova. Sa njom se povijam i ja. I pred ovom crkvom u kojoj se više ne izgovaraju reči službe i pojanja, jer je iznemogla i klonula pred neprolaznošću onog čemu je imala da služi, ja se nevidljivo, u sebi, klanjam likovima.

Ivo Andrić

 

Izvor: Andrić 1997: Ivo Andrić, Istorija i legenda [prir. Petar Džadžić i Muharem Pervić], Beograd: „Prosveta”, str. 27–29.

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

ZivkovicMilenko_F-535-7
Prethodni članak

Umro je kompozitor i profesor Milenko Živković

Jelica_Belović-Bernađikovska
Naredni članak

Umrla je etnograf i književnica Jelica Belović-Bernadžikovska