АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

Иво Андрић: Ликови

Напуштајући старинску варош приметио сам с десне стране друма малу и запуштену цркву. Древна грађевина, и за старину сувише стара, стоји поред пута као престарела, сасушена и осамљена корњача. Време је поскидало са ње све што се скинути дâ и свело је на основне линије њеног плана.

Камене степенице племенитих линија, излизане и истањене толико да понеки басамак личи на оштрицу мача из археолошких налазишта. Кише су их испрале, и немилосрдно сунце, које у овим крајевима не уме да зађе, исисало, ишупљикало, истопило као шећерлеме. Као сув лист на дрвету, пре него што отпадне, у јесен, и ове степенице су примиле заувек боју сунца.

Немогућно је проћи поред таквог степеништа и не зауставити се и не сести на њега, јер неодољиво привлачи вешто и смишљено резан камен, који је тако дуговечан и тако близу нестанку.

Црква је напуштена. Помрли су одавно и њен градитељ и њен ктитор и њени свештеници, и то помрли оном последњом, правом смрћу – у сећању потомства. Једино се по рељефу изнад црквених врата још може познати име светитеља коме је црква посвећена. То је Арханђел Гаврило, светац у оклопу, са мачем у десној а теразијама у левој руци. Али време је и њега збрисало. Под ударцима ветра и кише и монотоном сменом дана и ноћи, камен је стресао са себе мушки лик Арханђела, али није цео рељеф; није још. Остали су мач и теразије, без руку које су их држале, и тако танки да се једва наслућују. Тако стоје та два оруђа као нејасни симболи суда и казне. Узалудни симболи кад нема ко да суди ни кога да кажњава. Још можда један људски век, или мање, па ће нестати и ти последњи трагови рељефа, и велика плоча изнад врата оствариће оно чему је сва унутрашњост тога камена столећима тежила: да буде опет оно што је пре тога била, камен међу камењем.

Поред самих црквених врата стоји један исто тако престарео саркофаг. Изгледа да се време решило да од њега направи прашину. Тежак и дуг посао, али није неостварљив. Све што је некад било урезано и уклесано на саркофагу, изгубило је облик и значење. Нека дрвета, стилизовани цветови, људски и животињски ликови и напрсла слова већ потпуно нечитког натписа, све се то повезало, испретурало и помешало у неки нов и неразумљив декор од слова, ликова и орнамената, као што се људски гласови потиру, и губе кад множина људи виче и говори у исти мах. Тако стари саркофаг, као излудео, говори све одједном, а успева само да каже своју немоћ да се изрази.

Седећи на последњој степеници, која ће убрзо изгубити право да носи то име, наслоњен на празан саркофаг, који је изневерио и заборавио своју поруку, мислим о судбини људских рукотворина и ликова.

Рођен са душом иконоборца у себи, осећајући одувек ликове као нешто што је противно смислу и духу нашег живота, дакле грешно и недопуштено, ја их у исто време волим дубоко и неизлечиво. Та љубав за вајан или сликан лик живи у мени упоредо са урођеном склоношћу иконоборца. И као вечито немирне теразије, у мени претеже час прва, час друга од ове две склоности. Према томе, и свет ми се указује под два разна и противна вида.

У овом часу и на овом месту преовлађује у мени поклоник ликова, можда управо зато што очима гледам и под прстима осећам њихову ломност и пролазност. Они заокупљују и одводе са собом сву моју пажњу. И све што на том путу сретам, утврђује ме у мојој мисли о преимућству ликовног израза, и све говори у славу и одбрану неме боје и ћутљивог лика.

Страх ме да у шарама на камену не откријем реч, као змију, да рељеф не проговори друкчије него ликовима. Јер, боја нас напушта, контура изневерава, да, али реч – лаже.

У муњевитом скраћењу видим историју људске тежње за изразом. Видим невино, мирно царство првих ликова, кад је за сваки лик била потребна нарочита воља и нов напор, кад је сваки од остварених ликова казивао само оно што јесте и што жели да буде, неокаљан и невезан безбројним и варљивим асоцијацијама које су доцније, истина, обогатиле људско осећање и мишљење, али су их зато одвеле на мучна и безизлазна беспућа. И видим одмах и почетно лукавство човеково – лукавство чија ће он сам бити прва и главна жртва – његову тежњу да ликове зароби, потчини и упрости, као што је полако заробљавао друге снаге и појаве у природи, и да једним ограниченим и утврђеним бројем ликова, којима је лако владати и просто руковати, изражава све остале појаве и све своје мисли, жеље и потребе у вези са њима. Кратко: да ликови не показују, као до тада, само оно што су и што они сами значе, него да казују.

Ту је раскрсница од које почиње наше лутање и мука духа. И ја мислим да у овим наглим дубоким реакцијама, који се с времена на време јављају у нама према писаној речи, живи, у основи, дубока људска тежња за изгубљеним рајем слободног гледања и чистих безимених ликова. Јер, смисао и целисходност одавно су заробили те ликове и потчинили их нашој мисли и нашој вољи и одвели, заједно са њима, на ове путеве који су дужи и тежи него што су наша снага и наше стрпљење.

Ово је такав тренутак. Гледајући са ових обасјаних степеница, чини ми се да постоји само она реч која је „постала тело”, јер су једино за њу сведочили, удружени, људски напор и логика материје, док ми неоваплоћена реч изгледа само празан и варљив звук који још није успео да се отме оковима хаоса што нас окружује.

На теразијама на којима се у мени вечито боре иконоборац и иконобранитељ, претегла је потпуно страна поклоника ликова. Са њом се повијам и ја. И пред овом црквом у којој се више не изговарају речи службе и појања, јер је изнемогла и клонула пред непролазношћу оног чему је имала да служи, ја се невидљиво, у себи, клањам ликовима.

Иво Андрић

 

Извор: Андрић 1997: Иво Андрић, Историја и легенда [прир. Петар Џаџић и Мухарем Первић], Београд: „Просвета”, стр. 27–29.

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

ZivkovicMilenko_F-535-7
Претходни чланак

Умро је композитор и професор Миленко Живковић

Jelica_Belović-Bernađikovska
Наредни чланак

Умрла је етнограф и књижевница Јелица Беловић-Бернаджиковска