АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

ИВАН ЦРНОЈЕВИЋ (1465‒1490)

Још за време слободне српске државе била је чувена у Зети властеоска породица Ђурашевића или Црнојевића. У XV веку њен је углед стално растао. Особито се од средине тога века истакао Стефаница Црнојевић, чија је област била између Скадра и Котора, као присталица Млетачке републике, уз коју је он ратовао против деспота Ђурђа.

Стефаница је симпатична личност. Мудар, вешт и окретан, био је добар војник и војсковођа и тукао је у више прилика деспотове старе и искусне војводе. Симпатична је особито његова љубав према сину Ивану, који је дуго времена чамио као талац у тамници Херцег Стевана, као и његова оданост и верност Млетачкој републици.

Стефаницу је наследио његов син Иван. Док се Стефаница сматрао још за обичног властелина и млетачког официра, Иван се понашао као владалац и имао је свој двор ‒ последњи српски двор у средњем веку.

Иван је у почетку своје владе, противно политици свога оца, био противник Млетачке републике. Међутим, убрзо се вратио политици своје породице и признао млетачку врховну власт. После тога Иван је био веран Републици. Толико се истакао уметношћу и храброшћу у борбама против Турака да је именован и за млетачког племића. Због тога су Турци били љути на Ивана и у миру су га 1479. године, после успешног рата, склопили са Млетачком републиком, Иван није био обухваћен. То је значило да је предан на милост и немилост Турцима. Уверен да им се не може са успехом одупрети, Иван је, када је сазнао за погодбе склопљеног мира, побегао у Италију.

Али када је, две године после тога, умро султан Мухамед II, а његови синови почели међусобну борбу за власт и престо, настало је силно врење на целом Балканском полуострву. Хришћани су се надали скором ослобођењу, а бегунци су се почели са свих страна враћати својим кућама. Онда се Иван вратио из Италије и заузео је своју државу без борбе.

Али Иван је видео да се ни помоћу Млетачке републике, која га је већ једном у одсудном тренутку напустила, а још мање сам својом снагом не може одржати, па се одмах по повратку погодио са Турцима. Признао је њихову врховну власт и био им је до смрти верно одан и лојалан. После тога често је долазио у сукоб са Млечићима јер је хтео да им се освети због њиховог нелојалног држања према њему и због њихове економске експлоатације у његовој земљи.

После свога повратка, Иван је смишљено и енергично радио на унутрашњем уређењу своје државе.

Ивана је наследио његов син Ђурађ (1490‒1496), леп, снажан, висок и стасит човек, са необично меком душом, сентименталан и, због тога, нестабилан и колебљив. Мада са авантуристичким склоностима, Ђурађ није био ни ратник ни политичар. Трговао је и волео књижевност. За кратко време своје владавине бавио се углавном унутрашњим уређењем своје државе и основао је прву српску штампарију.

Због својих веза са Французима, који су у то доба хтели да крену крсташки рат против Турака, постао је Ђурађ сумњив Турцима, те су хтели да га уклоне и заузму његову државу. Кад му је наређено да дође у Цраиград, поплашио се за свој живот и побегао у Млетке.

После неколико година потуцања по Италији, вратио се у Црну Гору. Одатле је отишао у Цариград, где га је султан лепо примио. После овога се потурчио и добио нека имања у Малој Азији.

Станоје Станојевић

 

ИЗВОР: Станојевић 2013: Станоје Станојевић, Сви српски владари : биографије српских (са црногорским и босанским) и преглед хрватских владара, Београд: „Отворена књига”, стр. 113‒116.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

milovan-jaukovic
Претходни чланак

Рођен је новинар Милован Јауковић

СЈЗ
Наредни чланак

Зашто се каже: ИСТИ АРШИН