AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivosti

Isidora Sekulić: STARI I MLADI (1921)

Ima stepen ili trenutak kada život, život pojedinca, naroda, ili kulture, svejedno, počinje da malaksava, da bledi, da se sklanja. To je prirodno, to je starost i smrt, jedni idu da drugi dođu, tako se obično govori. Međutim, neka nam bude dozvoljeno da sa malo skepse razgledamo stvar: zašto, i kuda ide ono što je prošlo.

Renesansa je mrzela i prezirala „varvarsku” Gotiku; nasrnuo je život na život; Gotika je ustuknula; Renesansa je likovala. Likovala, kažu jedni, zato što je došla sa mlađom i boljom tvoračkom snagom. Likovala, kažu drugi, zato što joj je tesnogruda i slepa mržnja dala obaračku silu. Ako je prvo, onda je Renesansa pobedila kulturnom snagom u sebi. Ako je drugo, onda je pobeda došla jednim zakonom kulturne istorije u svetu. Razlika je znatna između prvog i drugog. I jako se prevario onaj ko je u vreme činkvečenta odviše oholo verovao da se Gotika, jednom za svagda srušila u grob dotrajalosti. Prevario se i s umetničkog, i s političkog, pa i sa socijalnog gledišta. Takvih primera je mnogo. I dobro treba paziti pre odlučivanja: da je nešto konačno prošlo, i da se mora zaboraviti. „Tačno valja znati kolika je plastična snaga individue, nacije, ili kulture, pa da se odredi stepen i granica na kojima prošlo i staro treba zaboraviti; inače prošlo može da postane grobar sadašnjega.” Tako je pisao jedan mislilac.

Svaka mlada generacija donosi sa sobom uverenje da je ona „stepen i granica” za prolaženje i zaborav starih. Ona to, u jednom smislu, i jeste. Ali, s finim čulom za njene pokrete i ideje, dade se konstatovati da ona ne briše uvek neposredno prethodnu generaciju ili epohu; nego dovršuje ili prekida ranije neko vreme i njegove stilove i probleme. Otuda su i tendencije novih pokolenja, i plastične snage njihove (u intimnim svojim supstancama) tako jako različne. Bilo je omladinskih generacija koje su imale težnju da sebe kao takove afirmiraju, imale dakle težnju srca i fantazije. Bilo je drugih mladih generacija koje su težile da sa svom svojom individualnošću utonu u vaselenu. Bilo je generacija koje su, pritiskivane naročito teškim okolnostima, imale težnju jedne strahovite koncentracije, kako bi se digle iznad samih sebe i iznad svega ostalog. Plastična snaga onih prvih izvire iz talenta, drugih iz intelekta, trećih, i svih ostalih, iz karaktera.

Ko su naši mladi, i po težnji i po plastičnoj svojoj snazi?

Zapne reč u grlu, stane pero, a negde s one strane glave straši nešto bezoblično i tužno. Bilo ih je puno, a gde su sada? Bili su divni, a kakvi su sada?… Katastrofa nam je progutala talente i prebila karaktere, a talenata, i velikih, još imamo, a karaktera velikih uzalud tražimo! Ko će od nas postati bog? – viču mladi, a starima je to nerazumljivo i glupo… Krleža nam po utrobi čupa i kida, i izneće na videlo, ili na ruglo, poslednju našu tajnu; Crnjanski nam melanholiju miluje, i poručuje nam, kao Lord Bajron: idem u žuto lišće („I am in the yellow leaves”)… Ponosimo se, i radujemo se, i nadamo se, ali… nešto je bezoblično i tužno… Nesređenost, i večita kritika i snaga koja ne može da postane voljom. Neko je i rekao da su nesređenost i kriticizam  m a g n a  c h a r t a  malih naroda za budućnost. Može biti u politici, i u društvu, ali u umetnosti zacelo ne. Umetnost je otkrovenje, a ne lutanje i analiza. Umetnost i mašta koje vide samo ono što je već tu, i samo one koji su već tu, nisu ni umetnost ni mašta. A snaga koja tajnu i ključ svoga zadatka nema u sebi, to nije volja koja vlada, to je sila koja oponaša i služi.

Iz tih crta rezultira jedan jadno sujetni nemir. Ne nemir ljudi koji stvaraju i traže, da stvore i nađu kad bude, i koliko mogu; nego nemir pomodaraca koji u određeni čas treba da naprave svoj  c o u p, i nekom u prkos da postanu  c l o u. Vladaju dakle strah i netrpeljivost. Strah od mladih i još mlađih, netrpeljivost i razdraženost zbog srednjih i starih. Na Olimpu našem večito grmi.

Ali, mesto da se borba izaziva dodirom, dejstvom čoveka na čoveka, disputom oči u oči, razgledanjem vrhunaca stradanja koji su u jednom vremenu jedni za sve, – mesto toga da se dešava drugo. U malim papirnatim kućicama svojih redakcijica žive naši borci bez vazduha, bez sunca i živog kontakta, kao monade i monere. Ne vide se i ne čuju se oni, neodoljiva mladost sama! Izleću u svet, pod formom uvek istih i nikad nesvršenih članaka i napada, tek slike njihovih ili zatvorenih ili gluvonemih ideja!

A šta se poručuje u svetu kroz kritike i pretnje, kroz mlade kritike i pretnje? Da će kretanje, uslov svake lepote, stati. Da će biti zadržano prelivanje misli u misli, oblika u oblike, da se sve što se stvara mora zgusnuti i saviti u jedno jednoliko, njihovo, samo njihovo… Ali takim se načinom ne zadobijaju množine, ne vrbuju vojske, ne omamljuju apostoli i učenici. A bez njih ne živi i ne putuje ideja. Ljudima trebaju vođi, ali i vođima trebaju ljudi.

A jednima i drugima treba čovek. Čovek, koga ćemo poznati ne samo po karti redacije i zbirci poezije; koga ćemo, kao zvezdu, poznati po putu, pa sjaju, po mirnom i visokom gledanju, i u sadašnjost, i u prošlost, i u budućnost. Jer, ima i ostaće jedna divna i strašna kohezija epoha i vremena! Niko ne može iščupati sve svoje korene iz prošlosti, jer onda ne bi mogao razumeti i savladati sadašnjost. A niko nije ni darovit ni prorok, ako mu ideje nisu krilati begunci iz sadašnjosti u prošlost.

 

Izvor: Sekulić 1966: Isidora Sekulić, Služba (1894–1958), Sabrana dela Isidore Sekulić, knj. 12, Novi Sad: Matica srpska, str. 170–173.

NAPOMENA: Esej je prenesen u originalu, bez lektorskih intervencija.

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Prethodni članak

Umro je istoriograf Fedor Nikić

Naredni članak

Rođen je istoričar književnosti i prevodilac Vladan Nedić