АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

Исидора Секулић: СТАРИ И МЛАДИ (1921)

Има степен или тренутак када живот, живот појединца, народа, или културе, свеједно, почиње да малаксава, да бледи, да се склања. То је природно, то је старост и смрт, једни иду да други дођу, тако се обично говори. Међутим, нека нам буде дозвољено да са мало скепсе разгледамо ствар: зашто, и куда иде оно што је прошло.

Ренесанса је мрзела и презирала „варварску” Готику; насрнуо је живот на живот; Готика је устукнула; Ренесанса је ликовала. Ликовала, кажу једни, зато што је дошла са млађом и бољом творачком снагом. Ликовала, кажу други, зато што јој је тесногруда и слепа мржња дала обарачку силу. Ако је прво, онда је Ренесанса победила културном снагом у себи. Ако је друго, онда је победа дошла једним законом културне историје у свету. Разлика је знатна између првог и другог. И јако се преварио онај ко је у време чинквечента одвише охоло веровао да се Готика, једном за свагда срушила у гроб дотрајалости. Преварио се и с уметничког, и с политичког, па и са социјалног гледишта. Таквих примера је много. И добро треба пазити пре одлучивања: да је нешто коначно прошло, и да се мора заборавити. „Тачно ваља знати колика је пластична снага индивидуе, нације, или културе, па да се одреди степен и граница на којима прошло и старо треба заборавити; иначе прошло може да постане гробар садашњега.” Тако је писао један мислилац.

Свака млада генерација доноси са собом уверење да је она „степен и граница” за пролажење и заборав старих. Она то, у једном смислу, и јесте. Али, с финим чулом за њене покрете и идеје, даде се констатовати да она не брише увек непосредно претходну генерацију или епоху; него довршује или прекида раније неко време и његове стилове и проблеме. Отуда су и тенденције нових поколења, и пластичне снаге њихове (у интимним својим супстанцама) тако јако различне. Било је омладинских генерација које су имале тежњу да себе као такове афирмирају, имале дакле тежњу срца и фантазије. Било је других младих генерација које су тежиле да са свом својом индивидуалношћу утону у васелену. Било је генерација које су, притискиване нарочито тешким околностима, имале тежњу једне страховите концентрације, како би се дигле изнад самих себе и изнад свега осталог. Пластична снага оних првих извире из талента, других из интелекта, трећих, и свих осталих, из карактера.

Ко су наши млади, и по тежњи и по пластичној својој снази?

Запне реч у грлу, стане перо, а негде с оне стране главе страши нешто безоблично и тужно. Било их је пуно, а где су сада? Били су дивни, а какви су сада?… Катастрофа нам је прогутала таленте и пребила карактере, а талената, и великих, још имамо, а карактера великих узалуд тражимо! Ко ће од нас постати бог? – вичу млади, а старима је то неразумљиво и глупо… Крлежа нам по утроби чупа и кида, и изнеће на видело, или на ругло, последњу нашу тајну; Црњански нам меланхолију милује, и поручује нам, као Лорд Бајрон: идем у жуто лишће („I am in the yellow leaves”)… Поносимо се, и радујемо се, и надамо се, али… нешто је безоблично и тужно… Несређеност, и вечита критика и снага која не може да постане вољом. Неко је и рекао да су несређеност и критицизам  m a g n a  c h a r t a  малих народа за будућност. Може бити у политици, и у друштву, али у уметности зацело не. Уметност је откровење, а не лутање и анализа. Уметност и машта које виде само оно што је већ ту, и само оне који су већ ту, нису ни уметност ни машта. А снага која тајну и кључ свога задатка нема у себи, то није воља која влада, то је сила која опонаша и служи.

Из тих црта резултира један јадно сујетни немир. Не немир људи који стварају и траже, да створе и нађу кад буде, и колико могу; него немир помодараца који у одређени час треба да направе свој  c o u p, и неком у пркос да постану  c l o u. Владају дакле страх и нетрпељивост. Страх од младих и још млађих, нетрпељивост и раздраженост због средњих и старих. На Олимпу нашем вечито грми.

Али, место да се борба изазива додиром, дејством човека на човека, диспутом очи у очи, разгледањем врхунаца страдања који су у једном времену једни за све, – место тога да се дешава друго. У малим папирнатим кућицама својих редакцијица живе наши борци без ваздуха, без сунца и живог контакта, као монаде и монере. Не виде се и не чују се они, неодољива младост сама! Излећу у свет, под формом увек истих и никад несвршених чланака и напада, тек слике њихових или затворених или глувонемих идеја!

А шта се поручује у свету кроз критике и претње, кроз младе критике и претње? Да ће кретање, услов сваке лепоте, стати. Да ће бити задржано преливање мисли у мисли, облика у облике, да се све што се ствара мора згуснути и савити у једно једнолико, њихово, само њихово… Али таким се начином не задобијају множине, не врбују војске, не омамљују апостоли и ученици. А без њих не живи и не путује идеја. Људима требају вођи, али и вођима требају људи.

А једнима и другима треба човек. Човек, кога ћемо познати не само по карти редације и збирци поезије; кога ћемо, као звезду, познати по путу, па сјају, по мирном и високом гледању, и у садашњост, и у прошлост, и у будућност. Јер, има и остаће једна дивна и страшна кохезија епоха и времена! Нико не може ишчупати све своје корене из прошлости, јер онда не би могао разумети и савладати садашњост. А нико није ни даровит ни пророк, ако му идеје нису крилати бегунци из садашњости у прошлост.

 

Извор: Секулић 1966: Исидора Секулић, Служба (1894–1958), Сабрана дела Исидоре Секулић, књ. 12, Нови Сад: Матица српска, стр. 170–173.

НАПОМЕНА: Есеј је пренесен у оригиналу, без лекторских интервенција.

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Претходни чланак

Умро је историограф Федор Никић

Наредни чланак

Рођен је историчар књижевности и преводилац Владан Недић