На данашњи дан

ИСИДОРА СЕКУЛИЋ: О ЖЕНИ У ЛИТЕРАТУРИ И ИСТОРИЈИ

Општа моја примедба на питања која су ми била предложена ова је: безмало сва питања одвише су опсежна и тражила би као одговор расправу, оглед, брошуру, можда књигу. Нека су питања одвише крута и формална, рецимо, питање о развијености интелектуалних и емотивних елемената – као да би се ишта на свету у човеку могло дешавати, и довршавати, искључиво са једним или другим агенсима. Ја дакле прилазим тексту, који неће бити ни стриктно подешен питањима по реду, нити одговарати на сва питања. Не могу писати књигу или оглед; а на нека питања не умем одговорити друкчије до комадићем текста око питања.

Прво питање тражи ништа мање него поглед и реферат одговарача који би сагледао низ епоха, и у том низу, као скицу, жену у друштву, уметности, науци. Дакле читава књига, аналитичка, полемичка, синтетичка. И још, стално с погледом на ону другу, супротну страну, на мушкарца. Могу рећи – из свога видокруга – један детаљ, који ће нешто казати, а много остати дужан. Казати много, одговорити на све, значило би не писати, него са оном мотком скакача чинити културне и некултурне скокове великих размака. Рецимо: у XV и XVI веку Италије било је жена професора на академијама – тада највиши ранг школе – било је жена ратних бораца, било је жена вођа војсака. Није било спортисткиња, балерина, филмских знаменитости. Па, одједаред није више било ни онога првонабројанога. Пауза, тишина, отсуство женских имена, ако хоћете – мрак. Па онда велики скок напред, али после два и по века. Пре и после свега, оно чега се жене никојом еманципацијом ни вољом не могу ослободити јесте – трудноћа, порођаји, деца, сасвим други план радости и жалости, дужности и дезертирања са дужности. Како ће даље бити. Какве би комбинације, човек о томе могао дисертирати! Али за то треба књига.

Даље. Ко жив може упрти прстом у историски тачан лик жене и на цивилизованом делу глобуса а тек на оном који није цивилизован! И још да тај тачан лик носи карактеризацију: Такав и такав у етичком, а такав у интелектуалном смислу. Етичко, у природи и позиву жене, вуче поприлично унатраг; а интелектуално у њеној природи и знањима никако још да повуче доста унапред – наравно, ако узмемо жену историски, у целини. Ја мислим да се жена отима и диже, али је процес ужасно разноправачан, неуримован, а жена пробни објекат на таквим мукама понекад, да ми је жао што не могу – немам места ни времена, не могу дати конкретне слике и реферате о томе… Који би закључак дакле ту могао синтетисати ствар?… Тражи се у истом питању још нешто: Тачан лик жене у књижевности, сем у историји. Нису ли то два питања, није ли то пет питања, ако неко познаје две, три, можда, пет, шест књижевности? Да кажем дакле нешто сасвим лично, и скоро на дохват и случајно. Татјана у поеми Пушкина Евгениј Оњегин, остала ми је, изгледа, за вазда мио и примерен случај јаке жене, раније сентименталне девојке коју је прво одлука, а затим осећање части и дужности научило да навек, пре свега, има да буде племенит створ; а племенитост често не сме имати везе ни са нормалном памећу, ни са такозваном срећом. Нормална памет би рекла да млада девојка или не иде старцу, или напусти старца од 60 година. Срећа пак била би бацити се у наручје врашком Оњегину, кад се вратио, и сад, изгледа бар, истински волео Татјану. Но, племенит карактер остаје уз дату реч…
Ако хоћемо карактеризацију моралног лика жене из наше народне поезије, онда треба студија и расправа. Ако ћемо симпатију, онда је то више анализа нас који бирамо, него биране личности. Штогод изабере, треба да оправда. А случајеви, аналисани, нису баш много прости, и не увек умилни. Хасанагиница је драматски тип: мајка Југовића са својим тврдим срцем, моћан је драмски такође: а драмски типови нису увек чисте врлине, ни срце, ни нежност. Медеја, у грчкој трагедији, снажна је жена, али побија децу да се освети мужу. Толстојева Ана Карењина убија себе да би у Вронскога заувек ставила грижу савести: Убио је човека. Мејрима, са својим Омером, то је романтика која је тек у певању потресна. Црногорски јунак тера жену која је дошла да му у борби помогне. Страхинић Бан се љути што жена не долази да му помогне. Која од њих двеју, ако имате између њих да бирате, треба да добије бољу карактеризацију? Читав есеј би ваљало писати да оправдамо свој избор или симпатију, или да оправдамо несимпатију на обе стране. Јефимија је леп лик, али једностран, и сувише од онога света. Царица Милица са својом политиком према Турчину или према Дубровнику, врло је значајна жена али мути свој лик…
Ако се ради о изузетној способности, мислим ту на изречен случај Марије Кири. За мене је случај Кири врло прост. Док су били живи и Пјер и Марија, све им је било заједничко у раду: а у гениалности ко је био јачи, не можемо разабрати никад ни до века. Оно пак, што је Марија Кири у своме лабораторијуму радила са својим познијим ученицима и сарадницима, то је њено; али ту ја немам ниједно мерило оцене. Ако добро знам после Пјерове погибије није више било знатних проналазака – а метод рада је остао из доба заједничких напора. Ако није тако извињавам се као ужасно удаљена од ствари, удаљена од детаља, а у детаљима лежи истина и оригиналност…

Ја ћу дати нешто текста ако питање о специфичним, вредносним доприносима мушкарца и жене, о њиховим дужностима и историским њиховим улогама – хоће ли њихове функције у буднућности бити исте? Да уђем у једну дигресију. Ових дана и недеља видела сам занимљив покушај, чине га Енглези – да људи и жене пишу писма потомцима, некоме ко ће живети од данас после педесет година. Писма су писала позната имена угледни и зрели људи но писма та не ваљају! Зато што тај данашњи човек не зна онога из године 2000-те, не зна шта да му каже о себи, ни шта да пита о њему. А историске улоге, где су оне временски? Ко зна кад ће, временски, ваш радни или даровити прилог ускочити у праву своју примену, друштвену или историску? Историски, сви су наши прилози, прво колективни, а затим, ако су и од врло знатних личности, прилози су суштински имперсонални. И зато је тешко знати како треба, у фантазији или теорији, чинити сравњења, која би омогућила какав-такав поглед или слутњу о томе: хоће ли два пола апстраховано од полова претстављати исте функције са истим ефектима…
(1952)
Исидора Секулић

Извор: Секулић 1966: Исидора Секулић, Служба, књ. 12, Сабрана дела Исидоре Секулић, Нови Сад: Матица српска, 404–408.
НАПОМЕНА: Наводимо оригинални текст, без коректорских интервенција.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Stepa_stepanovicvm
Претходни чланак

ВОЈВОДА СТЕПА СТЕПАНОВИЋ: Са Швабом је тешко ратовати...

dragomir
Наредни чланак

Рођен је песник Драгомир Миша Ђорђевић