АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

ИСИДОРА СЕКУЛИЋ: О КЊИЗИ И О БЕОГРАДУ КОЈИ ЧИТА

Поводом нових књига и њихове живе прође

Сећам се једне загрејане дискусије у редакцији књижевног листа: да ли Београд чита и слуша јавна предавања и читања, или не. Један опонент потеже доказ из листа Пере Тодоровића: Навратио Кочић у Београд и читао свога Јазавца, а нико није дошао да га слуша. За невољу опонента нашао се неко ко се бавио Кочићевим радом и животом, и тачније знао садржину оног извештаја. Стојало је тамо да ниједан књижевник није дошао на књижевно вече… Смех, и уједно потреба скупљених књижевника у редакцији да се дискусија прекрати.

Кад се тврди да Београд радо чита и примерно похађа предавања, и тежих, чисто књишких редакција – не треба то узети нумерички, као да сваки Београђанин држи књигу у руци. Ни у другим градовима и земљама друкчије „читачким” од нас не одлучује само број читалаца о потреби читања, о каквоћи и смислу читања. Русија је донедавно била претежно неписмена, али се у Европи знало да Руси читају са заносом, и дебатују са јаким књишким апаратом. – Француски професор је са катедре казао: да је Француз, у основи својој, човек који не чита, него више воли да сам размишља и да се препире. Међутим, Француска је она једина земља у којој сваки десети школован човек пише као књижевник и мисли као мислилац. – Немци читају робијашки, по три књиге на дан. Али статистика библиотекâ у германским земљама ставила је једном Скандинавију на прво место по неопходности читања. За Београд можемо казати да је куповао јефтину и скупу књигу, српску и француску (у мањој мери руску), и да није куповао и читао своје књижевне часописе. Ово последње вреоватно стога што наши књижевни листови никада нису имали сталну и јаку приказивачку и критичку рубрику и што нису довољно и повезано неговали светску књижевност. Наравно, та је сарадња најскупља сарадња, а наши часописи вечито у тешким материјалним незбринутостима. У смислу јавних предавања и читања, Београђани су ретко озбиљни и дисциплиновани слушаоци, и не баш дискретни критичари. Ухвате тему, интересује их цео материјал за прозе или поезије, заузимају становишта према закључцима. И данас Београд живо купује књигу, истрајно слуша предавања по хладним слушаоницама, и распитује се за извесне синтетичке ревије.

Шта је књига? Узета на око, то је мала стварчица од најтрошнијег материјала, од хартије; узета у суштини, то је једна од најјачих страсти и сласти, то је тиха вода што брег рони, то је динамит који чупа и диже у ваздух, и друкчије слаже, то је узвишен, мудар учитељ или сатански заводник. Енглески песник Л. Пирсал Смит иде даље и каже о читању у поеми својој: „… тај рафиновани и некажњавани порок, то је себично, непомућено и трајно пијанство”. – У прашњавој Атини, једаред, купила сам кутију масти за обућу. Била је завијена у Фрагменте Хераклитове. Кад сам кутију извадила, бацила сам згужвану и умрљану хартију. Али, нити су оно код бакалина били Фрагменти, нити сам ја бацила Фрагменте. Како бих! Књижевно дело, то је дух, етар; а читање, то је мистериј. У том смислу најближа је књизи музика, али је разлика ипак велика. Филхармонија која је путовала да одсвира само две симфоније, то је значило два вагона људи, инструмената и партитура, полица и столица. А све Шекспирове драме и трагедије метнете у џеп или у муф. Стваралац књиге може бити и једнорук, нем, слеп; слепоћа, на пример, дар је с неба понекад баш највећима: Хомер, Милтон, Ниче (клинички утврђено свега 15 процената вида), данас А. Хаксли. Поводом вида и слепоће, ево два ванредна књижевна сведочанства. Француски писац и мислилац Жубер (савременик француске револуције и пријатељ Шатобријанов), ово каже у свом Дневнику: „Вид, то је способност да човек дође до идеја о стварима, а да не мора мислити.” Допуну том тексту имамо у Горском вијенцу. Игуман Стефан каже: „Откако сам очи изгубио – ја сам више у царству духовах.”

Занимљиво је баш данас застати мало пред Београдом који књигу чита и мирно седи на предавању – данас кад је цео свет агресиван, кад је безмало сваки човек агресиван, кад нико не зна како да усклади живот тела и живот духа, кад нико не зна где престаје лично и приватно а почиње опште и колективно. Приватног живота је, у ствари, сасвим нестало, у целом свету! Живимо у ретко грубој, и ретко флуидној епохи, истовремено. Промене и претапања су на земљи, у ваздуху, у идејама. Национализам је раније значио нешто чиме се консервира, данас он значи новог човека, нов тип. Што је некад било дормирано, сведено, одбројано, то се данас разлило као Црвена армија. Имамо сад читаве области тамо где је раније стојао један атрибут или назив. Раније, херојство је значило храброст и мушки карактер. Данас, кад су читави народи хероји, а непријатељ је судбина, данас имамо праве митологије у области хероизма, одликовања јунака и заслужених, у области части или срамоте. У епохи смо која, као васељена, мобилише све енергије тако да кажемо од клице која у утроби расте, до смрти која склања и брише. Људи раде као машине а лишавају се као лешине. Људство је изнурено, градови су порушени, али нешто револуционарно што види само будућност држи све, држи и књигу, и предавања, и литерарна читања. Београд, са својом интелектуалном радозналошћу, са својим живим темпераментом, уноси у невољу и у хаос форме, лепе форме: шали се; верује у веру иако никада на њу не мисли; воли да предвиђа и погађа, и са стилом се вара, и поново нагађа довршење епохе и замах снага које започињу. Купује и чита књигу која је знање и биланс, која доказује да у неред најзад мора ући ред, да ће и хаос најзад доживети своју меру. Слуша предавања из науке и уметности која у слутње и страхоте уносе систем знања или уметничке синтезе. Иште и тражи Београд, као увек, јасноћу, проницање, леп израз мисли и језика.

(1945)

Исидора Секулић

 

Извор: Секулић 1966: Исидора Секулић, Служба, књ. 12, Сабрана дела Исидоре Секулић, Нови Сад: Матица српска, 314–315.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Bora_Stanković-mlad
Претходни чланак

БОРИСАВ СТАНКОВИЋ: Ех, беше моје...

Подлога - Copy - Copy - Copy - Copy (7) - Copy
Наредни чланак

МИСАО ДАНА