Јанкo Јелић, савремени српски писац из Никшића, говори за Српски легат о сатири и о Награди Радоје Домановић, коју је добио прошле године за књигу Златни човјек: приче испред сеоске продавнице.

Повод за овај интервју је друго издање књиге Златни човјек, која је добила Награду Радоје Домановић за најбоље сатирично дјело. Сатирични аспекти присутни су и у Вашој збирци поезије Побуна ствари и у роману Биљежница из преображаја док је Златни човјек у цјелости профилисан по сатиричном кључу. Реците нам, зашто толика склоност ка сатири?

– Ваљда се све наше животне склоности пројектују на оно што радимо. Тако је, вјероватно, и са мојим текстовима. Волим шалу. Она даје већу слободу човјеку да се изрази. Даје занимљивост његовој причи, а и ослобађа и онога који чита или слуша. Тај „ишчашениˮ поглед на свијет није нешто што се вјештачки ствара, јер је и сама стварност врло често „ишчашенијаˮ и скоро да нема никога међу нама да бар некад није помислио како се живот са њим шали и како га поставља у неки потпуно блесав положај. Тако да јe нама шала животом наметнута, њоме смо условљени. Међутим, да не заборавимо, шала је врло озбиљна ствар и сатира је један њен облик, а да би била успјешна, потребно је да буде окренута двосмјерно, ка споља, али и ка унутра. Односно, док се шалимо на рачун других покушавајући да прикажемо истину о другима и о односима у свијету који нас окружује, обавезно је потребно и да оштрицу сатире окренемо и према себи, дакле, да и себе мало изврнемо на поставу. Зато мислим да моје сатире почињу од мене самог, од моје нелагодности кад сам себи кажем да сам некакав писац и од моје немоћи да то себи објасним и оправдам.

За себе кажете, у неформалном разговору, да сте сатирични писац. Колико је сатира употребљива да би се осликало једно вријеме?

– Нијесам сигуран да ли ће за неких сто или двјеста година неко на основу мојих сатиричних прича моћи поуздано да каже било шта о овом нашем амбијенту. Мислим да ће то ипак боље радити нека историја или неко на чињеницама засновано свједочанство. Мени се чини да ми данас више пишемо да себи представимо сопствено вријеме него да оставимо траг о условима свога живљења. И ако је у томе моје писање успјело, онда је у реду, онда ће оно наћи и свој пут до неког будућег читаоца који ће у свом времену можда имати исте муке као и ми данас и те муке ће му бити лакше подносити кад схвати да их је неко некад прије њега имао. Дакле, рекао бих засигурно да ми себи сликамо себе и свој свијет, и то радимо изнова и изнова. А књижевност није баш безгранично широка у том сликању, зато и имамо и да је поново пишемо, допуњавамо, па и дочитавамо.

Мотив лажи један је од доминантних мотива Ваше књиге. Да ли лаж има примат у односу на истину, поштење, јунаштво?

– Зависи на коју лаж мислите. Постоје бар двије врсте лажи. Постоји она брутална лаж, која је антипод истини и њоме се служе они који чине зло, али постоји и она која у себи садржи истину, али уз њу и још много тога што није истина, али се са истином слаже, или се бар може сложити. Ја сам се, чини ми се бавио овом другом врстом лажи. Овом лажи која подразумијева прије свега самообмањивање као насушну потребу човјекову да би лакше поднио живот и самог себе у животу. Таква лаж ће обичном малом човјеку увијек бити испред јунаштва и поштења, а, опет кажем, таква лаж се истини не супротставља, она врло често истини крчи пут. Из такве лажи се рађа и књижевност. Међутим, као што човјеку олакшава живот, тако често може и да га уништи ако јој се потпуно преда, а наш човјек је управо томе склон.

Често читаоци воле да проналазе аутобиографске елементе у дјелима одређених аутора. Постоје ли ликови у вашим дјелима са којима се поистовјећујете?

– Готово да нема лика са којим се бар понекад не поистовјетим. Наравно, постоје и они које сам радио по моделу себе самога. Они су „пљунутиˮ ја, само мало другачији.

Како посматрате однос према српским писцима у Црној Гори?

– Руку на срце, било би заиста свјетско чудо кад би у данашњој Црној Гори српски писци уживали неке бенефиције. А било би помало лицемјерно очекивати да ова држава, којој се често с правом ругамо, сад води рачуна о нама. Богу хвала, српски писци живе и имају статус као и сви остали Срби. Званично су неприхваћени, маргинализовани, а опет се довијају. У сваком случају, опстају, као и српски језик, као и српска мисао. И то је довољно, па и добро за писање. Писцима не треба комфор, мада бих ја волио да га имам, па да баталим писање, бар за неко вријеме.

У којој мјери је писање друштвено утицајно?

– Постоји увијек некакав друштвени утицај књижевности. Некад је он остварив кроз читаоце, кроз лектире и школске програме, али је данас много чешћи утицај кроз медије, кроз маркетинг, кроз књигу као лијепо упакован производ у коме можда нема ништа да ваља, али опет мами да се завири у њега или да се купи, па да се посади на полицу као украс и као опомена да има много тога што не знамо и што нам је трајно измакло зато што нијесмо читали. Књига свакако још увијек не оставља равнодушним човјека, чак посебно онога који не чита, јер умије да га онако затворена уплаши и постиди. Ипак, сигуран сам да књиге никад нијесу долазиле као узрок друштвених промјена, па неће ни данас бити у тој улози и то је добро. Да је супротно, имали бисмо ситуацију да сваки лудак који хоће да буде моћан постане писац.

Који је аутор имао пресудан утицај на ваше стваралаштво?

– Чини ми се Петар Кочић, мада није једини на кога бих се угледао.

РАЗГОВАРАО: Јован Крушић

НАПОМЕНА О УСЛОВИМА КОРИШЋЕЊА

Фондација Српски легат има ауторска права на све садржаје (текстуалне, визуелне и аудио материјале, базе података, програмерски код и остало). У случају неовлашћеног коришћења било ког дела портала, без претходне дозволе носиоца ауторских права Фондација Српски легат ће у циљу њихове заштите користити сва средства предвиђена законом и другим позитивним правним прописима Републике Србије.

Под неовлашћеним коришћењем подразумева се свако копирање, преношење, умножавање или дистрибуција текста (његовог дела или у целини), фотографија, слика, података, дизајна и слично, у писаном, дигиталном или било ком другом облику, без претходно добијене изричите сагласности Фондације Српски легат