АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

ИКОНОПИС (ДРУГИ ДЕО)

Међу малобројним делима из прве половине XVI в. својим високим уметничким  квалитетима посебно се истиче девет икона великог деизисног чина из манастира Крушедола, насталог између 1509. и 1512. г. Иконе су рад врло даровитог сликара, који је своје солидно сликарско образовање стекао вероватно у Влашкој, у области у којој су, срећним стицајем околности, уметничка струјања била жива и плодна. Он је своје сликарско схватање однеговао на живим традицијама српске уметности, чији су одсјаји овде веома дуго трајали, и на утицајима итало-критског иконописа.

Од малобројних остварења насталих пре обнове Пећке патријаршије, а која су доспела до наших дана, свакако се могу издвојити монументалне престоне иконе из Грачанице, које је наручио током друге четвртине XVI в. познати грачанички митрополит Никанор. Прва је Исус Христос са апостолима, на којој је насликан портрет митрополита Никанора, у клечећем ставу, како му анђео приноси митру. Друга икона, нешто мањих димензија, јесте Богородица са пророцима. Аутор грачаничких престоних икона, по имену непознат, припада кругу способних и вештих мајстора, чија је склоност ка декоративности несумњива, али се одликује и осећањем за колорит.

Како је Пећка патријаршија 1557. г. поново оживела, поред других уметничких делатности почела се интензивно развијати и иконописна. У језгру уметника, формираном у седишту Патријаршије, деловали су од почетка и иконописци, који су обновљене и новосаграђене цркве опремали иконостасима и иконама. У дечанској ризници чува се неколико икона чији су аутори ови иконописци, са испољеном склоношћу да обнове стил XIV в. Из тог језгра израстао је зограф Лонгин, најзначајнија уметничка личност XVI в., који је као иконописац достигао највеће домете. Од 1561. г. до краја XVI в. он је насликао већи број иконостаса и икона у Дечанима (1572. и касније), Пећи, Великој Хочи (1577), Пиви (1573), Ломници (1577–1578), Никољцу, Црној реци (осамдесетих година XVI в.), оставивши на некима свој потпис тајном буквицом. У изузетно значајне иконе сврстава му се Свети краљ Стефан Дечански, коју је насликао 1577. г. Поред краља репрезентативног изгледа, насликано је седамнаест сцена из краљевог живота, и то на основу биографије Григорија Цамблака. Више насликаних сцена одликују се реалношћу и композиционом сигурношћу, као што је, на пример, Битка на Велбужду. Инспиришући се сликарством XIV в., Лонгин је палетом светлих и живих боја и сигурним цртежом успео да успостави индивидуални стил, који ће утицати на потоњи развој српског иконописа. Његови, по имену непознати, савременици, од којих је један аутор крста са распећем у Пећкој патријаршији а други творац монументалног дечанског крста са распећем, чине круг најзначајнијих српских иконописаца друге половине XVI в.

Завидан ниво српски иконопис је доживео средином XVII в. Највеће заслуге за његов процват имају Георгије Митрофановић, зограф Митрофан, зограф Јован, Андрија Раичевић и сликар Радул. Стекавши образовање у Хиландару, где је могао да се упозна са радом грчких иконописаца, Георгије Митрофановић је у српски иконопис унео одређене црте итало-критског стила, који је, захваљујући свом таленту, вешто трансформисао у особен ликовни језик. Њиме је изазвао поштовање својих следбеника, који су новим вредностима обогатили Митрофановићево ново схватање слике. Својим иконама у Хиландару (1615–1616), Морачи (1616–1617), Житомислићу, Студеници и неким местима Босне и Херцеговине овај уметник је, у тренуцима правог надахнућа, надмашио сликаре свога времена. Његово дело ће постати ослонац за развој једног типичног српског стила, чији ће најизразитији представник бити зограф Јован. О овом изванредном уметнику веома мало се зна. У науку је, чини се, унело забуну једно тумачење његовог потписа тајном буквицом, коју је оставио на својој знаменитој икони Свети Сава и Свети Симеон, са сценама из њиховог живота, која се налази у Морачи. На основу тог тумачења његово име је прочитано као Козма. Све дилеме у вези са именом овог сликара отклонио је Здравко Кајмаковић, који је исправно прочитао потпис и открио име можда најбољег српског уметника XVII в. – зографа Јована. Радећи готово пуне четири и по деценије, овај уметник је оставио за собом обиман опус, поготово када се имају у виду фреско-декорације о којима је већ било речи. У Никољцу код Бијелог Поља налазе се три његове иконе: Богородица са пророцима, Исус Христос са апостолима и Свети Јован Претеча – са представом његовог житија, сликане између 1627. и 1630. г. За време боравка у Хиландару 1631–1632. г. Јован је насликао иконе Свете Петке и Светог Димитрија. Једно од његових најзначајнијих дела је иконостас манастира Пиве, који је сликао и дуборезбарио 1638–1639. г. Дубок траг овај уметник је оставио у манастиру Морачи, где је, осим неколико фреско-ансамбала, 1644–1645. г. насликао већ поменуту икону Светог Саве и Светог Симеона. Последње његово дело, које је, изгледа, сликао са мајстором Радулом 1664–1665. г., јесте иконостас у Цркви у Подврху код Бијелог Поља. По свом бриљантном колориту и изражајности префињено моделованих и психолошки продубљених средњовековних мајстора, Јованове иконе се издвајају као изузетна остварења не само српског иконописа тог  времена.

Не може се занемарити недовољно сагледано дело зографа Митрофана, који је сликао иконе и иконостасе у овчарско-кабларским манастирима и црквама око Чачка између 1602. и 1635. г. Видно место у српском иконопису друге половине XVII в. заузима Андрија Раичевић, родом из Тоца код Пријепоља. Насликао је већи број икона, од којих се данас пет налази у цркви-брвнари у Радијевићима код Нове Вароши, а остале у Музеју Српске православне цркве, Цркви у Поблаћу код Прибоја, збирци икона икона у цркви манастира Свете Тројице Пљеваљске и Музеју старе православне цркве у Сарајеву.

Велики углед као иконописац имао је зограф Радул, чија се сликарска заоставштина истиче знатним бројем доста коректних икона. У неутврђено време сликао је Деизис са апостолима у манастиру Црној реци код Тутина. Заслужује пажњу његова икона Светог Николе са житијем из Подврха (1664–1665), затим икона Светог Николе на иконостасу у Никољцу (1677). Аутор је иконостаса у сарајевској старој српској православној цркви из 1674. г. Извесном атрактивношћу одликује се његова икона Светог Луке са житијем, која је сликана у Морачи 1672–1673. г. Са Раичевићем и Радулом, а до извесне мере и са зографом поп Данилом из Хиландара, завршава се последња епоха у историји српског иконописа, на крају које се, са Великом сеобом Срба 1690. г., гасе стваралачки токови. Остаће још да делује истрајни и анахрони чланови иконописачке породице Рафаиловића-Димитријевића, који су до краја XVIII в. жилаво продужавали да негују дух Радуловог сликарства у властитој пројекцији тврдих линеарних облика и сировог колорита. Иако су они своју делатност углавном везали за бококоторски крај, њен одсјај је допирао до југозападних крајева Србије, утичући на чување традиција и превазиђених иконографских и стилских образаца.

Радомир Станић

 

Извор: Станић 32002: Радомир Станић, „Иконопис”, у: Културна ризница Србије [саставио и уредио Јован Јанићијевић], Београд: ИДЕА, 153–155.

 

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Grbsdcrvenazvezda
Претходни чланак

Основано је Спортско друштво „Црвена звездаˮ

bokun
Наредни чланак

Рођен је психијатар Петар Бокун