АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

ИДЕНТИТЕТ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ – ОТВОРЕНА ПРИЧА

[…]

Српска књижевност у постмодерној историји књижевности за коју је Црњански највећи писац двадесетог века мора зато бити сагледана са много више нијанси, што значи са спремношћу да се призову, остваре, оспоре, искушавају потенцијалности примећене на местима кратких спојева у досадашњим књижевноисторијским причама. Таква историја мора бити што отворенија за најразличитија повезивања писаца и стилова, за дозивања која нису само сведочанство о трајању – што је код Деретића наглашено – него и о мењањима у којима се понекада све раствара скоро до непрепознатљивости. Због интерпретације у којима се ствара нова целина уместо конструисања дубинске сагласности ваља да у први план ставе управо бројне напетости и несагласности које само приповедање може објединити, без тежње ка коначној помирености. Такво писање историје не сме, наравно, бити произвољно, али управо добро познатим интерпретативним правилима одређене границе онога што се о нечему може рећи остављају тумачу велику слободу уочавања, повезивања, супротстављања, упоређивања, нијансирања, да би коначно својом имагинацијом уобличио целину. Пошто када се уопште разуме, разуме се другачије – увек се може рећи више. Уз ризик да то некада има мање смисла. Али без преузимања тог ризика истинитији смисао свакако се не може достићи.

Ношен духом времена који је отворен и за сопствену негацију, постмодерни историчар књижевности који је избором да пише историју унапред одлучио да очува свој предмет изнова га заснивајући освешћеном интерпретацијом кроз књижевноисторијско приповедање, у тај предмет мора унети такву гипкост да у њему претрају оне црте које га чине препознатљивим већ два века, али да се истовремено појаве и нове које те доводе у питање али их не поништавају, које их проблематизују, али које се и саме повлаче јер се, као и оне прве, условно доживљавају, стварајући тим пулсирањем представу о динамичном идентитету предмета који је препознатљив, али измиче коначном дефинисању, због чега захтева увек ново и све сложеније приповедање. Зато оно што су биле противречности које су доводиле у питање математички логичне конструкције књижевних историчара двадесетог века, за постмодерну књижевну историографију постају чворови у неправилној мрежи напетости око којих се уз бројне друге упоредности и вишеслојне разлике изграђује прича, непрестаним извлачењем у први план и повлачењем у позадину писаца, дела, стилова, у зависности од перспектива које се унутар приповедања смењују.

Рецимо, није тешко замислити причу о српској књижевности у којој би Лаза Костић, писац вољене и толиком јавном вољеношћу помало петрификоване песме Santa Maria della Salute (1909), био учињен живљим песником наглашавањем Спомена на Руварца (1865), песме у којој је свеобухватном романтичарском иронијом све стављено у лебдење – „омиљен Шлегелов израз” (R. Zafranski, Romantizam, 44) – и проблематизовано темељно питање васкрсења, па онда и све друго што је од тог темеља хришћанске метафизике зависило. Није случајно управо ту песму Црњански сматрао најлепшом песмом деветнаестог века, што је и Деретић знао али није могао учинити важним за облик своје књижевноисторијске приче. Различити песнички модалитети препознатљиви у Костићевом стварању током четири и по деценије које Santa Maria della Salute деле од Спомена на Руварца – а Међу јавом и мед сном (1863) написана је још раније – чине питање о његовом опусу и песничком лику, о идентитету највећег српског романтичара, унутрашње сложеним, веома узбудљивим, појмовно незакључивим, и само приповедно уобличивим. Такав Лаза Костић захтева другачију, унутар саме себе покретљивију представу о српском романтизму, баш као што оглашавање Црњансковог стваралачког пута од авангардног модернизма до постмодернизма као вреднијег од Андрићеве постојаности у традиционалном модернизму захтева да се осим књижевности друге половине двадесетог века вредносно и књижевноисторијски преосмисли и књижевност између два светска рата, а што призива и истакнутије Дисово место међу предратним песницима.

Такође, ако би се стилско начело периодизације релативизовало приповедањем које би осветлило и упоредности у времену оних стваралачких начела која су у Деретићевој Историји… својом јасном одређеношћу савременике раздвајала, могло би се уочити не само да је Santa Maria della Salute написана две године пре модернистичке збирке песама Утопљене душе (1911), већ и да Спомен на Руварца долази само једанаест година после класицистичке збирке песама Даворје (1854), такође прожете иронијом, али сасвим другачијом од Костићеве романтичарске ироније: иако и Стеријина иронија поентира неразрешеност човекове судбине, она то чини кроз полемику са античким схватањима човека и бриге о себи, због чега се Стеријина везаност за унутарсветско и смрт као коначни чин разликују од Костићевог поигравања са оностраним, премда деле сумњу у трансцеденцију, душу и васкрсење. А свега три године пре Даворја, Његошу је из штампе изашао нешто раније написан Лажни цар Шћепан Мали (1851). Дакле, мање од деценије и по српске књижевности (1851–1865) садржи Лажног цара Шћепана Малог, Даворје и Спомен на Руварца – три дела која се међусобно разликују у употреби ироније као средишњег уметничког поступка, која су другачијим начинима изразила нихилистичко искуство, али која проблематизују традиционалне, хришћанске и епске представе, темељно дестабилизујући „национализам, историју, културу и човека”, те која су стога духу књижевности нареднога века ближа него она дела која су у опусима њихових аутора традиционално истицана као средишња.

Извлачење у први план Лажног цара Шћепана Малог, Даворја, Спомена на Руварца, а без потискивања Горског вијенца, Стеријиних комедија, Santa Maria della Salute, могло би давањем важности ономе што је другачије, а вредно довести до рељефнијег и нијансиранијег представљања Његошевог, Стеријиног и Костићевог опуса, па онда и српске књижевности у целини. Свакако да има више писаца чија дела призивају приповедно саглашавање вредности традиционално признатих и оних које нису препознаване а данас би могле бити пријемчивије, али су Лажни цар Шћепан Мали, Даворје и Спомен на Руварца важан пример јер су, најпре, та дела схватана као другоразредна због немогућности уважавања њихове ироније која је преокретала традиционалне вредности, а потом зато што својом истовременом блискошћу у времену а удаљеношћу у исходиштима и резултатима ироније, коју деле као основни поступак, захтевају вишеструко гипко приповедно представљање књижевне прошлости. Својом блискошћу одређујући једно време које је у књижевноисторијском приповедању разбијано због идејних или стилских разлика, она захтевају сложени и вишеструки поглед на прошлост, који мора бити вођен већим бројем критеријума, од којих ни један не сме бити преовлађујући него се њиховим смењивањем морају истовремено и успостављати и опозивати различите границе, како би, пролазећи кроз различите чворне тачке, перспективизацијом стварале сложену представу о историји, чије унутрашње интерференције својом незакључивошћу треба да воде богаћењу историјског смисла, који није у коначној дефиницији него у причи која, док својим завршетком стварајући целину посредује вредности, својом приповедном самосвешћу одржава свест о њиховој условности и призива нова приповедна уобличавања.

Враћање у прошлост кроз враћање вишеструким књижевноисторијским посредовањима прошлости, да би се са сваким новим књижевноисторијским приповедањем разгранавало све више рукаваца приче о историји српске књижевности, води незавршивом кружењу тумачења. Вртоглавица коју може изазвати поглед на њега не би требало да обесхрабри историчаре књижевности. Напротив, управо су нове историје књижевности са свим својим неизбежним ограничењима неопходне као потврда важности слабог приповедног идентитета. Само непрестаним превазилажењем наслеђених и успостављањем нових историја српске књижевности може се стварати разбокорена представа о променљивом постојању књижевних дела у времену и стога све сложенијем идентитету српске књижевности – препознатљивом, појмовно неухватљивом, приповедно уобличивом: са сваком новом причом нешто другачије уобличеним, да би био понуђен савременицима и наследницима да га у свом разумевању другачије схвате и пожеле да га изнова испишу.

Идентитет српске књижевности остаје, као и увек што је био, чак и онда када то није намеравано да буде – отворена прича.

Ненад Николић

 

Извор: Николић 2019: Ненад Николић, Идентитет српске књижевности : прича о књижевноисторијској идеји, Београд: Српска књижевна задруга – „Партенон”, стр. 503–507.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Stari-sajam
Претходни чланак

Почела је прва сајамска манифестација на Београдском сајму

50_1000x0
Наредни чланак

Рођен је рвач Давор Штефанек