Bio jednom, za turskog zemana, neki Hromi Stevan, čovek učen i čuven vidar. Kuća mu je bila na Majuru, gde je sad Slavija.

Dolazili mu nevoljnici iz celog Beograda, i iz daljine, najviše nemožni i bolesni, a on ih lečio melemima i vradžbinama, pa su ga zvali Vračar.

Imao je jednu knjigu starostavnu, s koricama od trešnjevog drveta okovanog srebrom, u kojoj su bili saveti i lekovi iz sedih vremena. U knjizi je pisalo da se u bolesti mora pomoći svakome – i Srbinu i Turčinu, i bratu i krvniku.

Dođe mu, jednom, devojka, mlada i lepa, pa se požali na svoju boljku. Vidar porazmisli – ne zna… Zaviri u knjigu – nema… Ona ode kući bespomoćna.

Iste noći i on je nestao – nisu ga više videli.

A onaj kraj, kuda je išao, ljudima pomagao i vračao, po njemu se zove – Vračar.

Dragan Lakićević

Izvor: Lakićević 2016: Dragan Lakićević, Srpske legende, Beograd: „Vukotić media”, str. 218.