Био једном, за турског земана, неки Хроми Стеван, човек учен и чувен видар. Кућа му је била на Мајуру, где је сад Славија.

Долазили му невољници из целог Београда, и из даљине, највише неможни и болесни, а он их лечио мелемима и враџбинама, па су га звали Врачар.

Имао је једну књигу староставну, с корицама од трешњевог дрвета окованог сребром, у којој су били савети и лекови из седих времена. У књизи је писало да се у болести мора помоћи свакоме – и Србину и Турчину, и брату и крвнику.

Дође му, једном, девојка, млада и лепа, па се пожали на своју бољку. Видар поразмисли – не зна… Завири у књигу – нема… Она оде кући беспомоћна.

Исте ноћи и он је нестао – нису га више видели.

А онај крај, куда је ишао, људима помагао и врачао, по њему се зове – Врачар.

Драган Лакићевић

Извор: Лакићевић 2016: Драган Лакићевић, Српске легенде, Београд: „Вукотић медиа”, стр. 218.