Unutrašnjost hidrocentrale danas

Unutrašnjost hidrocentrale danas

Brana_Zajecarske_elektricne_centralePrivatna elektrana kao javno dobro
Za elektrifikaciju Srbije zaslužan je profesor Đorđe Stanojević, fizičar, sledbenik i prijatelj Nikole Tesle. Početkom juna 1902. godine, na zboru građana u Zaječaru, vatreno i s puno entuzijazma, Stanojević je govorio kako bi valjalo da se na Timoku izgradi hidroelektrana. Građanima se dopalo njegovo jasno i poletno izlaganje, pa su prihvatili njegov predlog. Ugledni i bogati varošani osnovali su „Zaječarsko električno društvo“ sa početnim kapitalom od 200.000 dinara podeljenih u 2.000 akcija. Predsedavao je Toma Milošević, a sekretar Društva bio je Jeremiji Savić, trgovac. Međutim, među osnivačima je došlo do neslaganja, koje je dovelo do raspada Društva i međusobne borbe za dobijanja povalastica. Pobedila je porodična firma Tomislava Milošević: novembra 1906. godine Narodna skupština je usvojila Zakon koji im dodeljuje pravo na gradnju.

Toma Milošević, ugledni i bogati Zaječarac

Toma Milošević, ugledni i bogati Zaječarac

Akcija Elektro – mlinarskog preduzeća „Uroša Miloševića i sinova“

Akcija Elektro – mlinarskog preduzeća „Uroša Miloševića i sinova“

Na mestu zvanom Beljigovo, marta 1908. godine započela je izgradnja „Električne centrale Uroša Miloševića i sinova“. Brana je izgrađena od zidanog kamena i dugačka je celom širinom reke. Budimpeštanska firma Ganz&Comp izradila je građevinske i mašinske projekte, a građevinske radove izveli su Miloševići. Godinu dana nakon početka radova, firma je sa opštinom sklopila „Ugovor o osvetljenju električne varoši“. Time je hidroelektrana u Gamzigradu postala druga, i poslednja, privatna elektrana u Srbiji koja je služila u javne svrhe. Prva takve vrste bila je hidroelektrana „Gradac“ kod Valjeva. Posle komisijskog pregleda postrojenja 1. novembra 1909. godine, usledila je uspešna proba, pa se taj datum smatra početkom rada elektrane, a prve sijalice i lampe zasijale su na varoškoj pijaci. Na osnovu karte Zaječara iz 1909. godine, ulično osvetljenje je izgledalo ovako: pet plamenih lampi, 80 „redovnih“ sijalica, 20 fenjera, 70 sijalica na mehanama i oko 20 rezervnih sijalica. Mreža je u početku obuhvatala samo glavne ulice, a kasnije se postepeno proširila na čitav grad i okolna mesta. Međutim, 1925. godine spisak pretplatnika bitno se smanjio kada je Opština izgradila sopstvenu elektranu. U bespoštednoj konkurentskoj borbi koja je usledila „Milošević i sinovi“su eliminisani odlukom Komisije za pregled postrojenja i mreže koja je ustanovila brojne nedostatke. Kako Miloševići nisu uspeli da ih isprave, maja 1929. godine Ministarstvo trgovine i industrije im je zabranilo rad na snabdevanju grada, tako da je energija iz njihove elektrane korišćena samo u okolnim selima. Zabeleženo je da je 1936. proizvodila 270 000 kWh. „Gamzigrad“ je i danas u pogonu i proizvodi više od milion kilovat-sati. 1


1  Navedeno prema: Sanja Roslavcev, Svetlo sa Crnog Timoka: Hidrolektrana „Gamzigrad“ kod Zaječara, JP Elektroprivreda Srbije, Beograd, 2009
Srpski Legat

Srpski Legat

Fondacija Srpski Legat je osnovana sa ciljem da svojim aktivnostima očuva istoriju, tradiciju i kulturu Srbije i podseti na lepe i svetle trenutke srpske istorije kako bi inspirisali sadašnje i buduće građane Srbije, njihovo dostojanstvo i nacionalne vrednosti koje su vremenom potisnute i delimično zaboravljene.

il_fullxfull.701147670_afxm
Prethodni članak

Naj@Zaječar - Kristal Zaječar

Belgijski voz
Naredni članak

Naj@Zaječar - Veliki graditeljski poduhvati