Унутрашњост хидроцентрале данас

Приватна електрана као јавно добро
За електрификацију Србије заслужан је професор Ђорђе Станојевић, физичар, следбеник и пријатељ Николе Тесле. Почетком јуна 1902. године, на збору грађана у Зајечару, ватрено и с пуно ентузијазма, Станојевић је говорио како би ваљало да се на Тимоку изгради хидроелектрана. Грађанима се допало његово јасно и полетно излагање, па су прихватили његов предлог. Угледни и богати варошани основали су „Зајечарско електрично друштво“ са почетним капиталом од 200.000 динара подељених у 2.000 акција. Председавао је Тома Милошевић, а секретар Друштва био је Јеремији Савић, трговац. Међутим, међу оснивачима је дошло до неслагања, које је довело до распада Друштва и међусобне борбе за добијања поваластица. Победила је породична фирма Томислава Милошевић: новембра 1906. године Народна скупштина је усвојила Закон који им додељује право на градњу.

Тома Милошевић, угледни и богати Зајечарац

Акција Електро – млинарског предузећа „Уроша Милошевића и синова“

На месту званом Бељигово, марта 1908. године започела је изградња „Електричне централе Уроша Милошевића и синова“. Брана је изграђена од зиданог камена и дугачка је целом ширином реке. Будимпештанска фирма Ganz&Comp израдила је грађевинске и машинске пројекте, а грађевинске радове извели су Милошевићи. Годину дана након почетка радова, фирма је са општином склопила „Уговор о осветљењу електричне вароши“. Тиме је хидроелектрана у Гамзиграду постала друга, и последња, приватна електрана у Србији која је служила у јавне сврхе. Прва такве врсте била је хидроелектрана „Градац“ код Ваљева. После комисијског прегледа постројења 1. новембра 1909. године, уследила је успешна проба, па се тај датум сматра почетком рада електране, а прве сијалице и лампе засијале су на варошкој пијаци. На основу карте Зајечара из 1909. године, улично осветљење је изгледало овако: пет пламених лампи, 80 „редовних“ сијалица, 20 фењера, 70 сијалица на механама и око 20 резервних сијалица. Мрежа је у почетку обухватала само главне улице, а касније се постепено проширила на читав град и околна места. Међутим, 1925. године списак претплатника битно се смањио када је Општина изградила сопствену електрану. У беспоштедној конкурентској борби која је уследила „Милошевић и синови“су елиминисани одлуком Комисије за преглед постројења и мреже која је установила бројне недостатке. Како Милошевићи нису успели да их исправе, маја 1929. године Министарство трговине и индустрије им је забранило рад на снабдевању града, тако да је енергија из њихове електране коришћена само у околним селима. Забележено је да је 1936. производила 270 000 kWh. „Гамзиград“ је и данас у погону и производи више од милион киловат-сати. ¹