AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivosti

Hans Kristijan Andersen o Srbiji

Granicu između Bugarske i Srbije čini rečica koja se uliva u Dunav; čitava ova zemlja izgleda kao ogromna hrastova šuma. Da, ovde se nalazi veliki forum drijada[1] s moćnim uspomenama i dubokim narodnim pesmama. Zeleno drvo je sveto ovom narodu; kažu, ko poseče drvo, uzima život. Stiče se utisak da muškarcima zeleno drvo znači više od žena; u sopstvenoj kući ona je ponizni sluga, služi svog muža i goste, s rukama u krilu sedi u dnu stola i čeka da ispuni njihove želje. Tako je u seljakovoj kolibi, tako na kneževom dvoru.

Kao karakteristiku naroda i kulture ovde na granici odmah smo videli različite stražarnice, koje su toliko jedna blizu druge da vojnici mogu da se dovikuju.

Na vlaškoj ravnoj livadi, sa padinom od ilovače koja se spuštala ka Dunavu, nalazila se bedna nabijača bez prozora; od trske su napravljeni i krov i dimnjak, koji je bio velik i prostran, kao da je mali toranj na krovu. Ovde je stajala grupa momaka u dugim kožnim šinjelima. Sa bugarske strane, gde je priroda izgledala otprilike kao u Vlaškoj, nalazila se crna kamena kuća, kao naši podrumi za krompir. Graničar je bio debeli Turčin u košulji, sa držanjem mopsa koji stoji na zadnjim nogama. Nasuprot tome, u Srbiji su se nalazile šumovite planine, svako drvo dovoljno veliko da obgrli jednu drijadu. Stražarnica je bila prijatna bela kuća s crvenim krovom, oko nje je sve bilo živahno i zeleno; izgledalo je kao da je vojnik i ratnik i pastir.

„Zbogom, zemljo Bugara!”, povikali smo i uplovili u šume Srbije.

Prvi grad ovde, bez obzira na to koliko malen bio, premestio nas je svojim crvenim krovovima, svojom čistom spoljašnjošću usred Nemačke. Po zelenilu se šetalo devet roda; možda su nedavno sunčani duhovi Afrike ovde doneli leto u grad; ovde je bilo 37 stepeni!

Koliko je u ovim šumama lišća, toliko je pesme na usnama ovog naroda; i kao što bujne zelene grane podsećaju Danca na njegova zelena ostrva, ove ga pesme podsećaju na njegove balade. Kada Srbin peva o Stojanu koji nije mogao da osvoji gordu sestru Ivanovu, čini nam se da čujemo jednu od naših junačkih balada, pomislimo na gospodina Pedera koji baca čini. Srpski Stojan napisao je četiri ljubavna pisma, bacio jedno u vatru i rekao: „Ne gori ti, već Ivanova sestra, neka gori njena pamet!” Drugo je bacio u vodu: „Ne odnesi pismo, već odnesi njenu pamet!” Treće je dao vetru: „Ne odnesi pismo na svojim krilima, već odnesi njenu pamet!” Četvrto je noću stavio pod svoju glavu i rekao: „Ne treba ti ovde da ležiš, već sestra Ivanova!” I, kad je pala noć, začulo se lupanje na vratima, ona je vikala: „Otvori! Za ime boga! Plamen me guta, voda me nosi! Smiluj se, otvori! Odneće me vihor!”, i on otvori vrata Ivanovoj gordoj sestri. I Srbin voli svoje šume, kao Švajcarac svoje planine, kao što Danac voli more. Pod krošnjama drveća svake godine su se izaslanici gradova sastajali s knezom Milošem; drveće je natkriljivalo sudnicu! Pod ovim drvećem igraju mlada i mladoženja! Drvo se bori kao sâm ratnik protiv neprijatelja Srbije; mirisno zeleno drveće nadvija se nad decom što se igraju, mirisno zeleno drvo je nadgrobni spomenik starcu. Ova zemlja šuma zelena je grana osmanskog drveta, ali grana je za skoro satrurelo drvo vezana samo tanušnim končićem, ta grana je pustila koren i želi hrabro da raste, kao što jedno od najboljih kraljevskih stabala Evrope ima prava da raste! Srpske drijade pevale su dok smo prolazili, a i kada smo se odmarali na travnatom prekrivaču pod senkom njihove lepršave, mirisne kose.

Iznad Radujevca, gde nas je Tatarin Hasan napustio uz najlepše želje da živ i zdrav stigne do Konstantinopolja, veličanstvenom šumom počinje ada Ostrava, duga dvanaest italijanskih milja. Sa vlaške strane uzdizale su se prve veće šume koje smo videli, da, čak i negovani vinogradi; kao da šumsko bogatstvo i kultura Srbije ne obasjavaju samo ovo ostrvo na Dunavu, već i vlašku stranu. Ptice su pevale onako kako sam ih samo čuo da pevaju u danskim bukovim šumama; prešli smo uzani rukavac Dunava, bilo je kao da smo klizili kroz neku divnu šumu, sunčeva svetlost treperila je između zelenih grana i ljeskala se na jakoj struji. Mlada Srpkinja, s crvenim trakama na belom kaputiću i s blistavim dukatima na crvenoj kapi, stajala je sa svojim bardakom uz vodu, kao živa vinjeta za srpsku pesmu: „Mlada devojka ode po vodu, nagne se nad nju, i sebi tiho reče: ’Jadno dete! O, kako si lepa! S vencem bi još lepša bila, smela bi da voliš čobanina, mladog čobanina koji ide pred stadom kao mesec pred vojskom zvezda!’”

[…]

Prošli smo pored nekog sumporovitog izvora, do koga je vodila kozja stazica, a možda će se za nekoliko godina ovde nalaziti veličanstvena banja, a gosti će šetati ispod olistalog drveća. Naš sposobni kapetan sedeo je za kormilom: čamac se njihao kao iver iznad lomnih talasa i virova; starac bi nam klimnuo glavom kada bi voda prsnula uvis. U drveću je šuštao vetar, a drijade su pevale o podjednako odvažnom kapetanu u još opasnijoj reci – politici. Drijade su pevale o knezu Milošu, pravom Srbinu. Ova zemlja je prepuna gustih šuma, kao Amerika, a drijade pričaju jedna drugoj šta se dešava u zatvorenim dolinama i tamnom gustišu. U današnje vreme zvuči kao bajka da uz ugarsku granicu živi ratnički i patrijarhalni narod, čiji je knez kao dečak čuvao očeva stada, čiji je knez kao mladić trgovao po zemlji. Kada je Crni Đorđe pokidao turske lance, uz narod se borio za slobodu, bio je hrabar ratnik, veliki pobednik. Crni Đorđe je s poraženima krenuo kao begunac; mladi ratnik se sa svojim junacima povukao dublje u crne planine. Pećina je tada bio Milošev kraljevski konak, tamo ga je čekala kneginja, tamo je pekla jagnje koje je trebalo izneti pred njega i saborce. Došao je, ali kao begunac; hrabro kao supruga budućeg kralja, kao majka junakove dece, zaustavila ga je i pitala da li će poginuti, da li će otadžbina pasti i zamolila ga da se vrati – i vratio se kao pobednik. Evropski suvereni priznali su Miloša za kneza, turski vojnici i paše u srpskim tvrđavama samo su senka vlasti, senka iz koje deca Srbije crpe snagu. U Miloševom dvoru kneginja i kćeri služe kneza i njegove goste, u kneževom dvoru je kao u seljakovoj kolibi, a gajde i hladno oružje su prvi i najvažniji predmeti koje tamo srećemo.

 

 

Izvor: Andersen 2007: Hans Kristijan Andersen, Bazar jednog pesnika, Beograd: Srpska književna zadruga, str. 329–335.

[1] Drijada ž grč. mit. šumska nimfa, vila (nap. uredništva SL, prema: Rečnik srpskoga jezika, Matica srpska, Novi Sad, 2011).

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

FOTO: Vikipedija
Prethodni članak

Poreklo naziva Smederevo

Djordje Zlokovic
Naredni članak

Umro je arhitekta, inženjer, profesor i akademik Đorđe Zloković