АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

Ханс Кристијан Андерсен о Србији

Границу између Бугарске и Србије чини речица која се улива у Дунав; читава ова земља изгледа као огромна храстова шума. Да, овде се налази велики форум дријада[1] с моћним успоменама и дубоким народним песмама. Зелено дрво је свето овом народу; кажу, ко посече дрво, узима живот. Стиче се утисак да мушкарцима зелено дрво значи више од жена; у сопственој кући она је понизни слуга, служи свог мужа и госте, с рукама у крилу седи у дну стола и чека да испуни њихове жеље. Тако је у сељаковој колиби, тако на кнежевом двору.

Као карактеристику народа и културе овде на граници одмах смо видели различите стражарнице, које су толико једна близу друге да војници могу да се довикују.

На влашкој равној ливади, са падином од иловаче која се спуштала ка Дунаву, налазила се бедна набијача без прозора; од трске су направљени и кров и димњак, који је био велик и простран, као да је мали торањ на крову. Овде је стајала група момака у дугим кожним шињелима. Са бугарске стране, где је природа изгледала отприлике као у Влашкој, налазила се црна камена кућа, као наши подруми за кромпир. Граничар је био дебели Турчин у кошуљи, са држањем мопса који стоји на задњим ногама. Насупрот томе, у Србији су се налазиле шумовите планине, свако дрво довољно велико да обгрли једну дријаду. Стражарница је била пријатна бела кућа с црвеним кровом, око ње је све било живахно и зелено; изгледало је као да је војник и ратник и пастир.

„Збогом, земљо Бугара!”, повикали смо и упловили у шуме Србије.

Први град овде, без обзира на то колико мален био, преместио нас је својим црвеним крововима, својом чистом спољашњошћу усред Немачке. По зеленилу се шетало девет рода; можда су недавно сунчани духови Африке овде донели лето у град; овде је било 37 степени!

Колико је у овим шумама лишћа, толико је песме на уснама овог нарoда; и као што бујне зелене гране подсећају Данца на његова зелена острва, ове га песме подсећају на његове баладе. Када Србин пева о Стојану који није могао да освоји горду сестру Иванову, чини нам се да чујемо једну од наших јуначких балада, помислимо на господина Педера који баца чини. Српски Стојан написао је четири љубавна писма, бацио једно у ватру и рекао: „Не гори ти, већ Иванова сестра, нека гори њена памет!” Друго је бацио у воду: „Не однеси писмо, већ однеси њену памет!” Треће је дао ветру: „Не однеси писмо на својим крилима, већ однеси њену памет!” Четврто је ноћу ставио под своју главу и рекао: „Не треба ти овде да лежиш, већ сестра Иванова!” И, кад је пала ноћ, зачуло се лупање на вратима, она је викала: „Отвори! За име бога! Пламен ме гута, вода ме носи! Смилуј се, отвори! Однеће ме вихор!”, и он отвори врата Ивановој гордој сестри. И Србин воли своје шуме, као Швајцарац своје планине, као што Данац воли море. Под крошњама дрвећа сваке године су се изасланици градова састајали с кнезом Милошем; дрвеће је наткриљивало судницу! Под овим дрвећем играју млада и младожења! Дрво се бори као сâм ратник против непријатеља Србије; мирисно зелено дрвеће надвија се над децом што се играју, мирисно зелено дрво је надгробни споменик старцу. Ова земља шума зелена је грана османског дрвета, али грана је за скоро сатрурело дрво везана само танушним кончићем, та грана је пустила корен и жели храбро да расте, као што једно од најбољих краљевских стабала Европе има права да расте! Српске дријаде певале су док смо пролазили, а и када смо се одмарали на травнатом прекривачу под сенком њихове лепршаве, мирисне косе.

Изнад Радујевца, где нас је Татарин Хасан напустио уз најлепше жеље да жив и здрав стигне до Константинопоља, величанственом шумом почиње ада Острава, дуга дванаест италијанских миља. Са влашке стране уздизале су се прве веће шуме које смо видели, да, чак и неговани виногради; као да шумско богатство и култура Србије не обасјавају само ово острво на Дунаву, већ и влашку страну. Птице су певале онако како сам их само чуо да певају у данским буковим шумама; прешли смо узани рукавац Дунава, било је као да смо клизили кроз неку дивну шуму, сунчева светлост треперила је између зелених грана и љескала се на јакој струји. Млада Српкиња, с црвеним тракама на белом капутићу и с блиставим дукатима на црвеној капи, стајала је са својим бардаком уз воду, као жива вињета за српску песму: „Млада девојка оде по воду, нагне се над њу, и себи тихо рече: ’Јадно дете! О, како си лепа! С венцем би још лепша била, смела би да волиш чобанина, младог чобанина који иде пред стадом као месец пред војском звезда!’”

[…]

Прошли смо поред неког сумпоровитог извора, до кога је водила козја стазица, а можда ће се за неколико година овде налазити величанствена бања, а гости ће шетати испод олисталог дрвећа. Наш способни капетан седео је за кормилом: чамац се њихао као ивер изнад ломних таласа и вирова; старац би нам климнуо главом када би вода прснула увис. У дрвећу је шуштао ветар, а дријаде су певале о подједнако одважном капетану у још опаснијој реци – политици. Дријаде су певале о кнезу Милошу, правом Србину. Ова земља је препуна густих шума, као Америка, а дријаде причају једна другој шта се дешава у затвореним долинама и тамном густишу. У данашње време звучи као бајка да уз угарску границу живи ратнички и патријархални народ, чији је кнез као дечак чувао очева стада, чији је кнез као младић трговао по земљи. Када је Црни Ђорђе покидао турске ланце, уз народ се борио за слободу, био је храбар ратник, велики победник. Црни Ђорђе је с пораженима кренуо као бегунац; млади ратник се са својим јунацима повукао дубље у црне планине. Пећина је тада био Милошев краљевски конак, тамо га је чекала кнегиња, тамо је пекла јагње које је требало изнети пред њега и саборце. Дошао је, али као бегунац; храбро као супруга будућег краља, као мајка јунакове деце, зауставила га је и питала да ли ће погинути, да ли ће отаџбина пасти и замолила га да се врати – и вратио се као победник. Европски суверени признали су Милоша за кнеза, турски војници и паше у српским тврђавама само су сенка власти, сенка из које деца Србије црпе снагу. У Милошевом двору кнегиња и кћери служе кнеза и његове госте, у кнежевом двору је као у сељаковој колиби, а гајде и хладно оружје су први и најважнији предмети које тамо срећемо.

 

 

Извор: Андерсен 2007: Ханс Кристијан Андерсен, Базар једног песника, Београд: Српска књижевна задруга, стр. 329–335.

[1] Дријада ж грч. мит. шумска нимфа, вила (нап. уредништва СЛ, према: Речник српскога језика, Матица српска, Нови Сад, 2011).

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

ФОТО: Википедија
Претходни чланак

Порекло назива Смедерево

Djordje Zlokovic
Наредни чланак

Умро је архитекта, инжењер, професор и академик Ђорђе Злоковић