Вељко Петровић – јунак Првог српског устанка –  рођен је око 1780. године у селу Леновцу крај Зајечара. У раној младости чувао је стада видинског паше, а касније служи код једног пожаревачког спахије. Од њега је 1803. године побегао у чету хајдучког харамбаше Станоја Главаша.  Када је избио Први српски устанак, Вељко није имао чинове, али се толико истицао храброшћу и ратничком вештином, да је врло брзо напредовао. Вожд Карађорђе га је августа 1811. године, по одлуци Правитељствујушчег Совјета, поставио  за војводу Неготинске нахије.

Ратовао је широм устаничке Србије. Његов савременик, Вук Стефановић Караџић, објавио је 1826. године Житије Ајудук Вељка Петровића у којем пише: „По срцу и по телесном јунаштву био је први не само у Србији, него се може слободно рећи и у цијелој Европи свога свуд ратнога времена. У вријеме Ахила и Милоша Обилића он би заиста њиов друг био, а у његово вријеме Бог зна, би ли се они могли с њим испоредити.”¹

Након српског пораза на Чегру истакао се у борбама за одбрану Сокобање. Средином 1810. године ратовао је у садејству с руском војском у сукобима око Прахова и Варварина. За показану храброст одликован је руском златном колајном. Погинуо је 1813. године, бранећи  опкољени Неготин.

Хајдук Вељко Петровић није био само храбар, већ и изразито наочит мушкарац:„ Био је танка и висока струка, смеђе косе и врло мали бркова, дугуљасти суви образа, широки уста и подугачка, мало покучаста, носа.”²  Упамћен је као велики љубавник, легенда каже да је имао више жена но што је посекао турских глава, али једна међу њима освојила му је срце: сићушна и неустрашива Чучук Стана. Предање каже да је био широке руке и да га лично богатство нимало није занимало. Остале су забележене његове речи: „Главу дајем, Крајину не дајем“ и песма о његовој постељи од детелине.     

РАСЛО МИ ЈЕ БАДЕМ ДРВО

Расло ми је бадем дрво,

Танко високо, танко високо,

Под њим лежи Хајдук Вељко,

С лепом девојком, с лепом девојком

Јастук им је десна рука

Хајдук Вељкова, Хајдук Вељкова,

Душек им је детелина,

Трава зелена, трава зелена

Јорган им је витка грана,

Слатког бадема, слатког бадема,

Отуд иде стара мајка,

Хајдук Вељкова, хајдук Вељкова

Устај сине, Хајдук Вељко,

Зора сванула, зора сванула,

Устај сине, тебе чека,

Цела Крајина, верна дружина.