[…]

И кнез Лазар служи се доста често двоглавим орлом. У ман. Раваници он је насликан на фресци (око 1380), опет у црвеном дворском оделу са златним орловима у златним круговима. Сасвим је слична и хаљина његове жене кнегиње Милице на фресци у Љубостињи. Врло леп двоглави орао у барељефу налази се на каменој плочи на северном зиду Хиландарске припрате зидане од Лазара; на другој плочи исклесана је витешка кацига са великим роговима. Осим тога, двоглави орао исклесан је изнад јужне порте цркве у Крушевцу, задужбине кнеза Лазара. Напокон, на ланцима великог полијелеја који је кн. Милица поклонила 1397. Дечанској лаври, налазе се не само крстови између огњила, него и мали двоглави орлови у круговима.

Видимо да је пред крај XVI века двоглави орао постао доста познат у Србији, али не можемо тврдити да би он био грб Србије или које њене династије. Он је украс деспотских и великашких одела (али не и царских). Он се налази на неким предметима цара Душана (али га нема на Душановом новцу). Он је везан за личности деспоота Оливера, краља Вукашина и кнеза Лазара, али га нема ни на једном предмету цара Уроша. А ипак је врло значајно да је у Босни оног доба, која је већ усвојила начела западне хералдике, двоглави орао био држан за прави грб, и то за грб династије Немањића.

На великом печату краља Стефана Дабише на повељи 26. априла 1395. видимо с једне стране краља у витешкој опреми на коњу са грбовним штитом на руци. С друге је стране краљ на престолу у готском стилу, а уз њега четири анђела који држе његове грбове. С десне стране је грб Котроманића ‒ коса пруга са по три крина с обе стране пруге. С леве стране ‒ двоглави орао на штиту који може само да представља грб Немањића, а тим и Краљевине Србије, у вези с титулом Дабишином „по милости Божјој краљ Рашке, Босне, итд.”. Као што тачно примећује Талоци, овај свечани печат је несумњиво понављао велики печат краља Твртка.

Као праунук краља Стефана Драгутина, Твртко се крунисао 1377. г. у Милешеви за „краља Босни и Србљем”. И Стефан Дабиша био је исто као и Твртко „трећи братучед” цара Уроша и као такав имао наследно право на баштину Немањића. Стога су се они обојица служили наследним знамењем Немањића упоредо са својим грбом.

[…]

У Србији знак двоглавог орла шири се за време Стефана Лазаревића, нарочито откад је он г. 1402. добио од цара деспотско достојанство. Његов познат портрет у ман. Манасији приказује га у црвеној деспотској хаљини са златним орловима у круговима. Занимљив је и орао у камењу изнад источног прозора цркве у Каленићу, задужбине деспота Стефана: он има огрлицу око врата као и онај у Крушевцу. Али је значајније што, осим оних орнамената, исти орао јавља се за време Стефана већ као прави хералдички знак. У блиској вези са краљем и царом Сигисмундом, као угарски вазал, похађајући редовно угарски двор, деспот Стефан је више осећао потребу правих хералдичких знакова него његови претходници. Служи се не само печатима византијског типа, него и великим воштаним печатом западног облика на којем је прави владалачки грб. На малом штиту налази се пруга између два крина, а на великом шлему између два бивоља рога (као на шлему кнеза Лазара), двоглави орао, вероватно као знак деспотског достојанства. Међутим, познати хералдичар Улрих Рихентал, који је г. 1415. видео улазак деспотов на сабор у Косницу (у Бадену), доноси као грб његов ‒ црвени штит, а на њему златног двоглавог орла са по једним дугачким рогом у сваком кљуну. Ово је хералдичка комбинација из истих елемената, којима се деспот Стефан несумњиво служио. Можемо додати да се двоглави орао налази и на новцу с натписом ДЕСПОТЬ СТЕФАНЬ.

Треба приметити да се сâм краљ Сигисмунд почео да служи двоглавим орлом већ г. 1401. као царев заступник. А спремајући се за крунисање на царство г. 1417, нарочито је нов печат „у коме треба да буде само царски орао са две главе”. Од тог доба црни двоглави орао на златном пољу постао је грб Свете Римске царевине.

Видимо да је за време деспота Стефана мисао о државном грбу далеко унапређена и да деспотски орао заузима у томе грбу видно место. Ипак, кад су г. 1427. деспота Стефана наследили Бранковићи, они су собом донели свој грб, и то два лава, који се види на њиховим печатима и новцу и потискује двоглавог орла. Само у ретким случајевима видимо комбинацију оба хералдичка елемента. Нпр. на малом печату деспота Ђурђа Бранковића видимо изнад породичног грба шлем са два рога и двоглавим орлом, сасвим као на печату деспота Стефана. Сличан шлем налази се и на једној страни недавно нађеног новца деспота Ђурђа, док на другој страни корача Бранковићев лав. Међутим, на новцу деспота Стефана Бранковића (Ђурђева сина) ови су елементи испремештани: у хералдичком штиту налази се једноглави орао, а изнад њега шлем с волујским роговима; лава уопште нема. Ово је доказ томе да, иако је Србија већ усвојила појам о породичном и државном грбу, ипак се он још лако мења према захтевима сваког новог владара.

[…]

Горда традиција царског орла није могла да ишчезне и после пропасти српских држава. Од Немањићког орла у грбу босанских краљева и од деспотског орла у XV и XVI веку наставља се непрекидна традиција у хералдичким сликама и зборницима, посталим у Далмацији крајем XVI века. На Родословљу српских и босанских краљева из Сутјеске (са сумњивим датумом 1482) постали у вези с амбицијама породице Охмућевића крајем XVI века, бели орао јавља се на почасном месту у самом срцу сложеног краљевског грба (ecu de coeur). Исти грб у већем облику налази се и на рубу слике као Племена Немагнића штит. Он има исти тачно одређени хералдички облик: бео орао на црвеном пољу, са две мале круне на главама и са два бела крина испод крила. Породица Охмућевић, родом из Босне, чувала је старе традиције славе и независности и сећала се доста тачно тога да је немањићки двоглави орао био некад познат босанским краљевима.

[…]

Јован Рајић у својој Историји доноси двоглавог орла, као грб царства немањићког (између осталих грбова) на бакрорезу који представља силног цара Стефана, према Жефаровићу. Осим тога, изводи крунисаног двоглавог орла, са срцем на грудима, као тобожњи печат кнеза Лазара, на почетку II књиге Историје.

[…]

ИЗВОР: Соловјев 2014: Александар Соловјев, Историја српског грба, Београд: „Catena mundi”, стр. 72‒80.