AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivosti

Govor Branislava Nušića na otvaranju spomenika poginulim kaplarima

U ime roditelja, čiji su sinovi ratnici pali u Velikom ratu, Branislav Nušić održao je sledeći govor:

Bilo je to s jeseni, tmurne, močarne jeseni kada padoše vrani gavrani na kule skopskoga grada. Tamo gore, na severu, zamračilo se bilo nebo i zaplovili njime krvavi oblaci. Vesela polja i gore naše zaodeše se slutnjom, a crna nevesta, odevena tkivom izatkanim od bolova, zapeva zavodničkim glasom jezivu ljubavnu pesmu, pozivajući mladost u zagrljaj. I mladost joj pohrli žedna da s usana smrti ispije slavu.

Bilo je to s jeseni kada padoše vrani gavrani na kule skopskoga grada i zagraktaše: „Ridajte, majke Jugovića, Jugovići su vam izginuli!” i okitiše se domovi crnim zastavama, a majke kukavice zelelekaše bolom i taj se lelek prosu na sve strane i poplavi suza naša lepa polja koja su se dotle rosom kitila.

Bilo je to s jeseni, tmurne i močarne jeseni kada se naše proleće gasilo tamo na krvavim poljima kraj Save i Dunava.

Bilo je to s jeseni kada je smrt počela da kosi još nedozrelu žetvu. I da se bar ustavila na tim jesenjim otkosima. Požudno kao strastvenik, strasno kao požudnik, nastavila je ona svoje otkose i dalje i svakim potezom otkidala je parče roditeljskoga mesa, parče materinskoga srca, i kao noćna utvara hranila se mladom krvlju naše dece.

Naša se roditeljska srca slediše, naše oči istočiše bol duša naših, a reč nam u grlu uashnu, te usne nam ne znađahu drugo do da nemo šapću posmrtno opelo. Pa ipak, mi smo ustrajali, ustrajali smo, evo, da doživimo i ove dane; ustrajali smo jer nas je podržavala uteha: da velika dela traže i velike žrtve i da smo tim velikim žrtvama, koje smo dali, postavili temelje velikome delu.

Pre mnogo i mnogo godina, pre nekoliko vekova, tri brata, tri Mrnjavčevića zidali su tvrdi grad Skadar na Bojani. Plavila je otud, s istoka, jedna neznana velika sila i rušila je pred sobom sve brane i sve ustave. Znala su braća da će svako od njih biti progutan besnim valima toga prostranoga mora ako tu neman usamljen i samo svojom snagom dočeka, te pregoše da nazidaju tvrdi grad na Bojani da se zajedničkom, da se udruženom snagom bore protivu sile neznane. I zidaše grad i godinama zidaše ga, ali ne dozidaše ga. Sve što bi braća za dan nazidala, zla kob bi za noć porušila. I nikad kraja gradnji tvrdoga grada Skadra na Bojani. Tada se braći javi Usud, onaj veliki i svemoćni Usud, koji i ljudima i narodima deli sudbinu, javi im se i reče: „Nećete podići grad sve dok mu temelje ne pokapate krvlju najmilijega među vama!” I tada braća stegoše srca svoja i žrtvovaše najmilije čeljade u rodu, mladu Gojkovicu, te uzidaše mladost u temelje i na mladosti toj diže se tvrdi grad Skadar na Bojani i odbi silu neznanu.

Tri brata, Srbin, Hrvat i Slovenac godinama i godinama su sanjali svoju zajednicu i zidali je, ali nikad ne dozidali. Sve što bi braća za dan nazidala, zla kob bi za noć porušila. San osta samo san, osta pesma, osta želja prošlosti i budućnosti i nigde da se dogleda java i stvarnost. Tada se braći javi Usud, onaj veliki i svemoćni Usud, koji i ljudima i narodima deli sudbinu, javi im se i reče: „Nećete podići zajednički grad sve dok mu temelje ne pokapate krvlju onoga što vam je najmilije i najdragocenije!” I mi stegosmo roditeljska srca naša i dadosmo krv dece svoje kao najmiliju i najdragoceniju žrtvu i natopiše se tom krvlju temelji i dozida se tvrdi grad bratske zajednice, spreman da odbije svaku silu i svaku neman koja bi nasrnula.

Dvadeset i jedna je godina minula od one tužne jeseni i posle tih dvadeset i jedne godine, evo, sabrali smo se ovde na ovome mestu sa kojega je tada đačka četa pošla pevajući u smrt; sabrali smo se da se pogruženi tugom ali uspravljeni ponosom poklonimo pred ovim veličanstvenim i vidnim priznanjem, kojim su oni koji su iza borbe preostali obeležili svoje drugarsko sećanje i svoje rodoljubivo priznanje palim drugovima. I umetničkim delom, isklesanim u kamenu i metalu, i toplim rečima kazanim danas iz dubine duše izrekli smo naše opšte priznanje palim žrtvama. Pa ipak, današnju svečanost priznanja ne možemo i ne smemo završiti ako ne saslušamo još i glas mrtvih. Glas mrtvih, reč mrtvih je tu, ona lebdi nad nama. Ni zvona s crkvenih zvonika, ni plotuni počasne paljbe, ni vojničke fanfare, ni bučni horovi ne mogu zaglušiti reč mrtvih; ona je tu, ona lebdi nad nama. Ja, koji sam bliže smrti no životu, ja je čujem; vi, koji ste bliže životu no smrti, vi je osećate u duši. A glas mrtvih vam ovog časa veli: „Hvala, drugovi, na sećanju i priznanju, ali pravi spomenik nama palima podići ćete tek ako budete kadri sačuvati veliku tekovinu ujedinjenja koje je iz naše krvi poniklo!”

Tada, tada ćemo i mi roditelji doživeti pravu utehu i reći: „Prosta vam bila krv naše dece, iskupili ste je!”

U ime ojađenih majki i oceva ja polažem na ovaj spomenik najskupoceniji venac ‒ venac roditeljskih suza!

 

Izvor: Udruženje „1.300 kaplara”, Beograd, 1969, str. 48‒49.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

250px-Milutin_Gracanica_ktitor
Prethodni članak

Umro je kralj Milutin

Dimitrije-Vucenov
Naredni članak

Rođen je književni kritičar i profesor Dimitrije Vučenov