АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

Говор Бранислава Нушића на отварању споменика погинулим капларима

У име родитеља, чији су синови ратници пали у Великом рату, Бранислав Нушић одржао је следећи говор:

Било је то с јесени, тмурне, мочарне јесени када падоше врани гаврани на куле скопскога града. Тамо горе, на северу, замрачило се било небо и запловили њиме крвави облаци. Весела поља и горе наше заодеше се слутњом, а црна невеста, одевена ткивом изатканим од болова, запева заводничким гласом језиву љубавну песму, позивајући младост у загрљај. И младост јој похрли жедна да с усана смрти испије славу.

Било је то с јесени када падоше врани гаврани на куле скопскога града и загракташе: „Ридајте, мајке Југовића, Југовићи су вам изгинули!” и окитише се домови црним заставама, а мајке кукавице зелелекаше болом и тај се лелек просу на све стране и поплави суза наша лепа поља која су се дотле росом китила.

Било је то с јесени, тмурне и мочарне јесени када се наше пролеће гасило тамо на крвавим пољима крај Саве и Дунава.

Било је то с јесени када је смрт почела да коси још недозрелу жетву. И да се бар уставила на тим јесењим откосима. Пожудно као страственик, страсно као пожудник, наставила је она своје откосе и даље и сваким потезом откидала је парче родитељскога меса, парче материнскога срца, и као ноћна утвара хранила се младом крвљу наше деце.

Наша се родитељска срца следише, наше очи источише бол душа наших, а реч нам у грлу уасхну, те усне нам не знађаху друго до да немо шапћу посмртно опело. Па ипак, ми смо устрајали, устрајали смо, ево, да доживимо и ове дане; устрајали смо јер нас је подржавала утеха: да велика дела траже и велике жртве и да смо тим великим жртвама, које смо дали, поставили темеље великоме делу.

Пре много и много година, пре неколико векова, три брата, три Мрњавчевића зидали су тврди град Скадар на Бојани. Плавила је отуд, с истока, једна незнана велика сила и рушила је пред собом све бране и све уставе. Знала су браћа да ће свако од њих бити прогутан бесним валима тога пространога мора ако ту неман усамљен и само својом снагом дочека, те прегоше да назидају тврди град на Бојани да се заједничком, да се удруженом снагом боре противу силе незнане. И зидаше град и годинама зидаше га, али не дозидаше га. Све што би браћа за дан назидала, зла коб би за ноћ порушила. И никад краја градњи тврдога града Скадра на Бојани. Тада се браћи јави Усуд, онај велики и свемоћни Усуд, који и људима и народима дели судбину, јави им се и рече: „Нећете подићи град све док му темеље не покапате крвљу најмилијега међу вама!” И тада браћа стегоше срца своја и жртвоваше најмилије чељаде у роду, младу Гојковицу, те узидаше младост у темеље и на младости тој диже се тврди град Скадар на Бојани и одби силу незнану.

Три брата, Србин, Хрват и Словенац годинама и годинама су сањали своју заједницу и зидали је, али никад не дозидали. Све што би браћа за дан назидала, зла коб би за ноћ порушила. Сан оста само сан, оста песма, оста жеља прошлости и будућности и нигде да се догледа јава и стварност. Тада се браћи јави Усуд, онај велики и свемоћни Усуд, који и људима и народима дели судбину, јави им се и рече: „Нећете подићи заједнички град све док му темеље не покапате крвљу онога што вам је најмилије и најдрагоценије!” И ми стегосмо родитељска срца наша и дадосмо крв деце своје као најмилију и најдрагоценију жртву и натопише се том крвљу темељи и дозида се тврди град братске заједнице, спреман да одбије сваку силу и сваку неман која би насрнула.

Двадесет и једна је година минула од оне тужне јесени и после тих двадесет и једне године, ево, сабрали смо се овде на овоме месту са којега је тада ђачка чета пошла певајући у смрт; сабрали смо се да се погружени тугом али усправљени поносом поклонимо пред овим величанственим и видним признањем, којим су они који су иза борбе преостали обележили своје другарско сећање и своје родољубиво признање палим друговима. И уметничким делом, исклесаним у камену и металу, и топлим речима казаним данас из дубине душе изрекли смо наше опште признање палим жртвама. Па ипак, данашњу свечаност признања не можемо и не смемо завршити ако не саслушамо још и глас мртвих. Глас мртвих, реч мртвих је ту, она лебди над нама. Ни звона с црквених звоника, ни плотуни почасне паљбе, ни војничке фанфаре, ни бучни хорови не могу заглушити реч мртвих; она је ту, она лебди над нама. Ја, који сам ближе смрти но животу, ја је чујем; ви, који сте ближе животу но смрти, ви је осећате у души. А глас мртвих вам овог часа вели: „Хвала, другови, на сећању и признању, али прави споменик нама палима подићи ћете тек ако будете кадри сачувати велику тековину уједињења које је из наше крви поникло!”

Тада, тада ћемо и ми родитељи доживети праву утеху и рећи: „Проста вам била крв наше деце, искупили сте је!”

У име ојађених мајки и оцева ја полажем на овај споменик најскупоценији венац ‒ венац родитељских суза!

 

Извор: Удружење „1.300 каплара”, Београд, 1969, стр. 48‒49.

Print Friendly, PDF & Email
Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Previous post

Умро је краљ Милутин

Next post

Рођен је књижевни критичар и професор Димитрије Вученов