Да се не заборавиЗанимљивости

ГОДИШЊИЦА КРУНИСАЊА ЦАРА ДУШАНА

Стефан Душан био је син краља Стефана Дечанског. На престо је ступио 1331. године, након успешне побуне против свога оца. Владао је најпре као краљ (1331–1346) а затим као цар (1346–1355). Био је један од најзначајнијих владара српског средњег века. За скоро четврт века своје владавине учврстио је унутрашњи мир у земљи, удвостручио државну територију, донео најзначајнији правни акт средњовековне Србије – Душанов законик и уздигао Србију у ранг царства.

Већ на почетку самосталне владавине Стефан Душан је јасно зацртао правце спољне политике: ширење према југу, на рачун територија Византијског царства. Већ у првим освајачким походима заузео је Прилеп, Охрид, и Струмицу. Даља освајања зауставио је изненадан напад угарског краља Карла Роберта, који је упао у северну Србију. За тај поход он је имао подршку римског папе, који је нудио опроштај грехова свима који учествују у рату против српских шизматика.

Смрт византијског цара Андроника III Палеолога Душану је отварала нове спољнополитике могућности. Ушавши у савез са Јованом Кантакузином, претендентом на цариградски престо, наставио је освајања на југу. Освојени су градови широм Македоније и Албаније: Берат, Канина, Кроја, Воден, Костур, Хлерин, Мелник… Значај освајања ових територија огледа се и у Душановој владарској титулатури: све до 1343. године углавном се потписивао као „Стефан краљˮ, док се након значајнијег ширења на рачун Византије потписује као „честник Грцимаˮ. Његову намеру да се прогласи за цара убрзала је 1345. година. Тада је српска војска заузела све крајеве југоисточне Македоније, укључујући и полуострво Халкидик.

Битно је раздвојити чин проглашења за цара од чина царског крунисања. Стефан Душан се за цара прогласио крајем 1345. године у граду Серу. Будући да је владар царску круну могао добити једино из руку патријарха, а било је очигледно да цариградски патријарх неће обавити крунисање, Душан се одлучио на преседан – без сагласности Васељенске патријаршије уздигао је архиепископа Јоаникија на ранг патријарха.

Свечани чин царског крунисања обављен је на државном сабору у Скопљу на Ускрс 16. априла 1346. године. Крунисање је обављено по византијском церемонијалу, док је цар Стефан Душан истицао да му је Бог „дароваоˮ царство и да је постао цар „по милости Божијојˮ. Крунисању су присуствовали и бугарски патријарх Симеон, део грчких епископа, а најважнију идеолошку подлогу овом чину пружили су монаси утицајне Свете Горе: они су га признали за законитог цара, али са ограничењем да се на литургији у светогорским манастирима његово име спомиње после помињања имена византијског цара.

Чин царског крунисања поздравила је и Венеција, док је Дубровник послао посланство које би лично честитало цару.  Бугарска је такође признала Душаново уздизање за цара, што је била последица врло добрих политичких односа двеју словенских држава који су учвршћени још почетком владавине Стефана Душана, када је склопљен брак са Јеленом, сестром бугарског цара. Византија, природно, овај чин није признала.

Папа и владари западних држава одбили су да Душану признају царску титулу. Признање крунисања условљавали су преласком владарске породице и читавог народа у католичку веру.

Уздизање Србије у ранг царства представљало је врхунац њеног средњовековног постојања.

ПИШЕ: Марко Стојановић, Филозофски факултет Универзитета у Београду

  1. Група аутора, Историја српског народа 1: од најстаријег времена до Маричке битке, Београд, 1984.
  2. Божидар Ферјанчић и Сима Ћирковић, Стефан Душан, краљ и цар, Београд 2005.
  3. Михаило Динић, Душанова царска титула у очима савременика, Београд 1951.

Полетела два сокола право са неба

и падоше пред Манастир Петра Светога.

Један носи златну круну цара Душана,

други носи бритку сабљу храброг Милоша.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

F
Претходни чланак

У ПОЧЕТКУ БЕШЕ РЕЧ

programski_2018d
Наредни чланак

НОВИ САД: Новосадске музичке свечаности (НОМУС)