Остаци Земунске тврђаве налазе се на узвишици изнад старог језгра Земуна, на брегу Гардошу (Град), у непосредној близини Дунава. Рушевине тврђаве представљају најстарије грађевинске остатке у старом језгру Земуна и јединствен су културно-историјски споменик који сведочи о стратешком положају Земуна, али и о животу који се ту одвијао протеклих седам миленијума. Тврђава је у вишеструкој вези са Београдском тврђавом, са којом је везује време градње, многи историјски догађаји, али и материјал од којег је грађена јер се сматра да је Земунска тврђава изграђена од камена донесеног са Београдске тврђаве.

Како наводи Александра Дабижић, постојећи бедеми Земунске тврђаве потичу с краја 14. односно почетка 15. века. Четвороугаона тврђава је правилне, готово квадратне основе, са зидовима дужине 32,60, 30,15, 32 и 30,80 метара. Има по једну кружну кулу просечног промера од 10 метара на свакој страни. Тврђава је оријентисана према помоћним странама света. Зидови су од ломљеног камена, обложени опеком у кречном малтеру. Сачувани остаци средњовековног утврђења су делови спољних зидова и кула у висини до два метра и показују цитаделу тзв. готског типа. У средишту Земунске тврђаве је Миленијумска кула, изграђена 1896. године, која сад доминира Гардошем, а у подножју тврђаве налази се Николајевска црква – најстарија црква у језгру Земуна из 1752. године, док је североисточно од тврђаве – Црква Светог Димитрија – Харишева црква подигнута према пројектима Светозара Ивачковића из 1876. године.

Покољ због пара ципела

У Први крсташки рат, пре владара западноевропских држава и области, крупне и ситне аристократије са одредима ангажованих витезова, кренуле су велике скупине сељака, фанатизованих пропагандом агитатора папе Урбана II. Придружило им се и доста авантуриста и бескрупулозних пљачкаша, које је енглески историчар Едвард Гибон оштро окарактерисао као „животиње без разума и човечности”. Лоше наоружани а још слабије опремљени за „мисију” до Свете земље, стигло их је, старим римским друмом Via orientalis, око 15.000, предвођених пустоловом Валтером без Имања у Земун, крајем пролећа 1096. Да не губе време, изнајмљеним чамцима и сплавовима прешли су у византијски Београд, оставивши 16 припадника да набаве неопходне потрепштине. Међутим, они су покушавали да опљачкају трговине и након задевања кавги по крчмама, добили добре батине, скинути до гола и такви послати преко реке.  (Извесно је да је зато хроничар овог похода Алберт Ахенски назвао Земун по старом франачком топониму Mallevila – „Зло место”.)

За ово понижење чуо је и харизматични проповедник Петар Пустињак из Амијена, пре него што је бродовима дошао пред Земун са око 20.000 ратоборних присталица, неколико дана касније, већ 20. јуна. Видевши крсташке одоре како висе са бедема попут страшила, само је тражио повод за сукоб и нашао га у цењкању око куповине једног пара ципела. Крсташи су на препад заузели Гард-град, чија изненађена посада није очекивала битку са „браћом по Христу”, па их је, по неким подацима, страдало око 3.000, а у тесним улицама насеља није било спаса ни за близу 5.000 мештана, чак жена, деце и друге нејачи.

Миленијумска кула Сибињанин Јанка

Крајем 19. века, 1896. године, Угарска је у источном делу Двојне монархије обележавала национални јубилеј – хиљадугодишњицу доласка у Панонску низију и миленијум своје државности разним манифестацијама, изложбама, па и грађевинским подухватима. Тако је у средишту већ опустошене Земунске тврђаве, чији је материјал деценијама коришћен за зидање профаних зграда, саграђен Миленијумски споменик у виду куле-видиковца, с државним обележјима – грбом и орлом раширених крила на врху, окренутог ка Балкану, назначујући територијалне претензије Угарске.

Кула је висока 36 метара, конципирана је у еклектичном духу, а мешавином историјских стилова у којима доминира романика. Тада је уређен и мали парк око куле и унутар тврђаве, кои је до 1914. године био шеталиште с којег се пружа поглед на Доњи град и Велико ратно острво. Исте године, на почетку Првог светског рата, Миленијумски споменик је оштећен, а средином тридесетих година прошлог века обновљен. Назив Миленијумска кула никада није био прихваћен међу локалним становништвом, већ су је прозвали по знаменитом војсковођи Јаношу Хуњадију (Сибињанин Јанку), који је ту преминуо 11. августа 440 година раније, након успешне одбране Београда.

Тврђава данас

Атрактивност локације на узвишици изнад старог језгра Земуна и позиција у непосредном сливу Дунава, како наводи Александра Дабижић, препоручују ову тврђаву као јединствен културно-историјски споменик, јавно добро и ресуср који је неопходно обновити и презентовати. Тврђава је проглашена спомеником културе 1948. године. Међутим, није довољно уређена. Њене архитектонско-урбанистичке и културно-историјске вредности су неискоришћене.

Извор: Вуковић и др. 2017: Валентина Вуковић, Срђан Ерцеган, Владимир Пихлер и Мишко Лазовић, Тврђаве на Дунаву, Нови Сад – Београд: „Прометеј” – Природно-математички факултет – Радио-телевизија Србије, стр.65–69.