Гамзиградска бања некада
По легенди која је Ђуру Јакшића надахнула да напише приповетку „Син седог Гамзе” каже се да је Гамзиград био у поседу Немањиног властелина по имену Гамза: „У шареним равницама кроз које плаховити Тимок јури…“ дизао се тврди Гамзиград. 1
Будући да се налази у непосредној близини Феликс Ромулијане, претпоставља се да се за лековитост гамзиградских извора знало се још у римско доба. Бања је смештена у меандру Црног Тимока, у долини окруженој шумовитим брежуљцима. Гамзиград је „речна бања са топлим изворима усред хладне реке“ Извори се налазе се на дубини од око 300 метара, а температура воде износи од 32° до 42°C. Балнеолози кажу да је лековита зато што садржи радијум и уран.
Гамзиградска бања
Први писани запис о бањи оставио је барон Сигмунд Хердер, краљевско-саксонски управитељ рудокопа, који је 1835. године путовао Србијом истражујући њена рудна богатства. Забележено је да су прва купања у сврху лечења започела 1890. Професор Сима Лозанић, оснивач Хемијског друштва Србије, извршио је тада и прву хемијску анализу воде. У извештају бањских лекара с почетка 20. века записано је: „Преко лета су Гамзиградску бању посећивали само сиромашни сељаци да се ту лече, али нешто касније долазе и имућни, ту подижу шаторе и баве се по десет до двадесет дана. Свет се купа и ноћева под ведрим небом…“. Од 1920. године на изворима почињу да се зидају отворена купатила, а бања добија карактеристике бањског лечилишта.2
Плански развој започет је, међутим, тек 1954. године, а Специјална болница „Гамзиград“ отворена је 1978. године. Специјална болница је окосница здравственог туризма и развоја Гамзиградске бање. Располаже са два затворена базена и савременом опремом за дијагностиковање и лечење обољења периферних крвних судова , вибрационе болести и болести везивног ткива. Занимљиво је да је на зиду главног базена, наш познати сликар и академик Младен Србиновић, урадио велелепни мозаик, инспирисан Ромулијаном. Још једна знаменитост бање је Хидроелектрана „Гамзиград” – четврта по реду у читавој Србији.
1 Наведено према: Слободан Зечевић, Гласник Етнографског музеја у Београду књига 42
2 Наведено према: Зборник прилога за познавање Тимочке крајине, Београд ,1929
