АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

ФУДБАЛ У СРБИЈИ НА ПОЧЕТКУ ХХ ВЕКА

Почетком двадесетог века спортске активности у Београду су стидљиво прожимале првенствено млађе припаднике грађанског друштва. Поред витешких и соколских удружења, у којима се на првом месту развијао здрав однос према физичким активностима, по појави фудбалске лопте у српској престоници замах добија један нови спорт. Наиме, фудбал постаје све популарнија игра и све већи број деце и омладинаца учлањује се у новоформиране фудбалске клубове. Вихор рата, на тренутак, прекинуће ову врсту забаве, али ће се убрзо наћи снаге и повода за нове „лоптачке утакмице”.

Да се нико није надао рату, сведочи и чињеница да је београдски фудбалски клуб Велика Србија за 15, 22. и 29. јун заказао пријатељске утакмице са Српским спорт клубом из Сарајева, ХАШК-ом из Загреба и Илиријом из Љубљане, али ниједна од њих није одиграна[1] иако су фудбалери из Загреба на дан атентата допутовали чак до Земуна.

Грб СК Велика Србија

Грб СК Велика Србија

Међутим, скинути су са воза и послати назад.[2] Први плотун 28. јула 1914. године означио је и званично обустављање свих спортских такмичења, а фудбалери који су били способни за војску своје дресове заменили су војничким униформама. Међутим, убрзо по стабилизовању одбране Београда, омладина која није била дорасла војним обавезама вратила се на фудбалске терене и сваки слободан тренутак између бомбардовања користила за шутирање лопте.[3] Најбољи појединци из предратних клубова формирали су тзв. Београдску репрезентацију. Чинили су је: Михаило Андрејевић, Никола Симић, Бора Васиљевић, Југ Никашиновић, Миливоје Живковић, Андрица Којић, Нисим Русо, Боривоје Јовановић, Марко Ашеровић, Александар Милојковић и Душан Стефановић. Ова екипа ући ће у историју фудбала јер је у ратним условима одиграла две пријатељске утакмице, у хуманитарне сврхе, с припадницима савезничких војних и медицинских мисија у Београду.[4] Мегдан су поделили на БСК-овом игралишту на Тркалишту, а прва утакмица одиграна је 23. маја 1915. године. Присуствовало јој је око 300 гледалаца, а завршена је убедљивом победом наших момака од 3:1.[5] Недељу дана касније уприличен је још један сусрет, који је привукао пажњу још већег броја гледалаца, али је меч окончан већ после пола сата игре. При резултату 1:0 за домаћине, аустријски монитор са Дунава је отворио паљбу на Тркалиште. По сведочењу Боривоја Јовановића, једног од актера утакмице, прва граната експлодирала је подаље од места одигравања меча, али су друга и трећа биле већ много прецизније. Четврту нико није ни дочекао, сви су се разбежали, а на терену је остала само фудбалска лопта.[6]

„Једног септембарског јутра 1914. године, око 5 часова, велика авионска експлозија одјекнула је широм околином Тркалишта, а као резултат свега било је оштећено фудбалско игралиште ФК Велика Србија. Авионска граната погодила је баш сам гол и срушила читаву конструкцију украшену бојама српске тробојке. Уместо тога, сада се ту налазио широк кратер.”[7]

Уследило је фудбалско затишје, а већина игралишта временом су претворена у њиве. Ипак, љубав према фудбалу није јењавала; мало-помало лопте су и под окупацијом почеле поново да се котрљају. Фудбал се најчешће играо на Кошутњаку, на игралишту Сокола, и на Топчидерском брду, где је касније поникао СК Брђанин, на терену основне школе на Топчидерској звезди.[8]

Надалеко чувени Маријан Матијевић, који се својом снагом и умећем у рвању прославио у целом свету, један део свог живота током аустроугарске окупације провео је и у Београду као кафеџија. Познатији под именом Јунак из Лике организовао је мноштво турнеја по читавој Србији, на којима је, задивљујући масе својом снагом, сакупљао новац за помоћ сиротињи. О томе ће Београдске новине у више наврата писати, па ће тако и 20. октобра 1917. године јавити како је од војних власти добио дозволу да у Београду организује међународно такмичење у рвању.[9]

Један меч на бившем игралишту Сокола у Кошутњаку, 10. јуна 1917. године, биће нарочито упамћен јер је, поред мноштва гледалаца, то био први званичан сусрет представника окупатора и београдских младића.[10] Наш састав чинили су: Душко Стефановић, Миле Живковић Поп, Сава Недељковић Хаубица, Марко Ашеровић, Нисим Русо, Никола Јовановић, Бора Васиљевић Икиш, Дача Кадмоновић, Милета Јовановић, Димитрије Савић и Лика Дамјановић. За аустроугарски војни тим играла су, између осталог, два бивша мађарска репрезентативца, из МТК-а и ФТЦ-а. На полувремену је било 1:1, али су престонички момци у наставку пружили бриљантну партију и остварили тријумф од 3:1. Томе је допринело и понашање аустроугарских војника који су у паузи између полувремена већ почели да славе победу служећи се обилатим послужењем које је било уприличено због значаја меча. Један од голова за наш тим постигао је и будући селектор чувене генерације из Монтевидеа, Бошко Симоновић, који је ушао са клупе и запечатио судбину спортских ривала. Ипак, ова победа имала је за окупљени народ већи значај од спортског. По завршетку, одушевљена маса носила је фудбалере, а Бора Васиљевић, који је био један од најбољих на утакмици, доживео је да се узвикује његово име, али уз додатак који није био баш најприкладнији за тај тренутак – Комита. Истина, он је и био један од најмлађих комита у одредима војводе Петка и Вука, али то је било у балканским ратовима. Због тога је добио шамар код шефа полиције Витмана и три дана апса.[11]

„Спортско друштво Темпо је крајем јула 1917. године приредило такмичење у пливању на Сави, у неколико дисциплина. Пливање је било подељено по стиловима и раздаљинама, али и по узрасту, па су тако и они најмлађи, али и најстарији узели учешћа. Круна целокупне спортске манифестације била је „лоптачка”, односно ватерполо утакмица „седам на седам”.[12]

У октобру 1917. године одиграна су чак три меча у добротворне сврхе. Почетком месеца копља су укрстили Млада Шумадија и комбиновани тим београдске омладине, а дуел је завршен без победника – 3:3.[13] У преостала два дуела београдска омладина се сусретала са комбинованим војним тимом. Прва утакмица, која је играна пред сумрак, завршена је неколико минута пре краја, при резултату 4:4, јер су српски фудбалери, резигнирани због погрешних судијских одлука, раније напустили терен.[14] Реванш је протекао у спортском духу, упркос веома јаком ветру, и уз победу голобрадих београдских младића од 3:2.[15]

Од пролећа 1918. године највише се ипак играло на посебно уређеном игралишту у близини војне болнице Брчко на Врачару. Оформљена је неколицина клубова, као што су Београд, Слога, Суз, Конкордија,[16] али је најчешће комбиновани тим београдске омладине делио мегдан са аустроугарским војницима. Фудбал је почео добијати предратни замах. Београд је почетком априла позивао све заинтересоване да дођу у Кошутњак на тренинге;[17] тако нешто чинио је и управник Канцеларије за искоришћавање жетве позивајући све који до сада нису имали прилику да играју а желе да му се јаве у хотел Бристол.[18] Таква атмосфера искоришћена је да се 19. маја одигра утакмица у добротворне сврхе, која ће бити дуго најављивана и логистички подржана. Пред око 1.500 гледалаца Београд је победио ЕВЗ са 3:1.[19] И у наредних неколико сусрета тзв. Београдска репрезентација побеђиваће војне саставе који су им се супротстављали.[20]

Крајем септембра последње године окупације у Београдским новинама осванула је најава да ће се сваког уторка и петка одигравати тренинзи и мечеви на игралишту Брчко.[21] Ипак, борбе за ослобођење Србије одложиле су котрљање лопте за неке боље дане који ће ускоро доћи.

 

Милош Брун

 

Извор: Брун 2017: Милош Брун, „Спорт”, у: Београд у великом рату очима савременика, Београд: „Архипелаг”, 79–83.

[1] Четврт века СК „Југославија”: 1913–1938, Београд 1939. Публикација није нумерисана.

[2] Јован Д. Ружић, Сећања и успомене, Београд 1973, стр 212. Јован Ружић на истој страни тврди да су непосредно пред почетак рата, јула 1914. године, фудбалери Велике Србије одиграли пријатељску утакмицу са фудбалским клубом НТК у Новом Саду.

[3] Исто, стр. 215.

[4] Четврт века СК „Југославија”: 1913–1938, Београд 1939. Адмирал Трубриџ у свом дневнику бележи да је фудбалска екипа енглеске војне мисије крајем марта 1915. године победила француске авијатичаре. Хенри Фич, припадник енглеске војне мисије, у својим сећањима спомиње утакмице са српском и француском екипом када им се пробушила лопта, те нису могли да наставе надметање. – Henry Fitch, My Mis-spent Youth: A Naval Journal, London 1937, стр. 147.

[5] Политика, 12. 5. 1915. „Фотбалска утакмица”, стр. 2.

[6] Четврт века СК „Југославија”: 1913–1938, Београд 1939.

[7] Исто.

[8] Михаило Андрејевић Андрејка,  Дуго путовање кроз фудбал и медицину, Горњи Милановац 1989, стр. 45–47.

[9] Београдске новине, 20. 10. 1917. „Међународно рвање”, стр. 3.

[10] Неколико дана пре овог меча одржан је тренинг на којем је одиграна и 25-минутна утакмица у којој су ђаци Реалне гимназије дали четири гола војницима. – Београдске новине, 8. 6. 1917. „Ногометна вјежба (тренинг)”, стр. 1.

[11] Београдске новине, 11. 6. 1917. „Утакмица”, стр. 1 и Михаило Андрејевић Андрејка, Дуго путовање кроз фудбал и медицину, Горњи Милановац 1989, стр. 45–47.

[12] Београдске новине, 29. 7. 1917. „Пливачка утакмица на Сави”, стр. 3.

[13] Исто, 9. 10. 1917. „Лоптачка утакмица Београд–Крагујевац”, стр. 2.

[14] Исто, 15. 10. 1917. „Резултат јучерашње утакмице – 4:4”, стр. 1.

[15] Исто, 29. 10. 1917. „Побједа београдског лоптачког клуба у утакмици са војницима”, стр. 1.

[16] Михаило Андрејевић Андрејка, Дуго путовање кроз фудбал и медицину, Горњи Милановац 1989, стр. 45–47.

[17] Београдске новине, 7. 4. 1918. „Лоптачки клуб Београд”, стр. 2.

[18] Исто, 12. 8. 1918. „Лоптачи”, стр. 1.

[19] Исто, 21. 5. 1918. „Утакмица Београд – ЕВЗ (3:1)”, стр. 1.

[20] Исто, 5. 8. 1918. „Јучерашње утакмице у Топчидеру”, стр. 1.

[21] Исто, 24. 9. 1918. „Спортскије вјежбе”, стр. 3.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

колона
Претходни чланак

Почела је операција „Олуја”

jovan acin
Наредни чланак

Погинуо је редитељ Јован Аћин