АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиКуће и зграде

ФРУШКОГОРСКА СВЕТИЛА

Сакрална уметност фрушкогорског манастира брижно је чувала неповредивост духовног живота српског народа у живописним пределима оновременог угарског Срема, где су досељени Срби још од XV столећа осигурали своја станишта и где су постали етничка већина. А манастири су се приљубили уз шумовите обронке Фрушке горе, која је тада постала уточиште, често пребеглих, монаха са Балкана – из Турске – и место добро за развој пресађене православне културе матичних српских земаља.

У позадини феудалних дација и сложених војноодбрамбених споразума угарских владара и српских деспота око појединих тврђава и бескрајних пустара широм Угарске, пристизале су веће групе српског сеоског живља, војника, тежака, али и духовника древних задужбина. Многољудно присуство Срба у овој земљи, уз повластице угарске краљевске куће, имало је далекосежне, чак судбоносне демографске и културне последице. Изузетно повољне за Србе у Угарској.

Покренувши на север део нације, најистакнутији феудални господари и ктитори племенитог духовног лика брижно су се старали да се на новим просторима с оданошћу негује непресахла вера светосавског православља, а тиме и национална идеологија. У ослонцу на традицију била су обједињена верска и етничка осећања Срба и у овим подунавским пределима. Дела преписивача, неимара, дуборезбара, зографа, кујунџија и осталих даровитих мајстора, израђена у овом крају или донета са стране, само су продубљивала таква осећања. Тако је било на поседима последњих српских деспота – Јакшића – у Банату, а још изразитије у Срему, где се обрела знаменита породица Бранковића, потоњих сремских светитеља.

Деспоти Бранковићи су сваким својим јавним чином исказивали дубоку оданост светосавској традицији, градећи на њој смисао народног опстанка у тешким временима и надахњујући се том традицијом за своја политичка и духовна прегнућа. У ктиторском надахнућу господственог феудалног понашања они су градили задужбине, а њихов пример ревносно су прихватали остали ктитори, испрва они из најближе околине, а доцније и остали приложници и дародавци.

Фрушкогорски манастири су, по географском положају и хронолошком следу настајања, најближи споменицима српске деспотовине, па се отуда и истицало да су градитељски и уметнички најчвршће повезани са њима. Ипак, треба уочити да нису настали као њихове умањене копије. Али, у исто време, у Срему се тада није могао изградити оригиналан архитектонски облик црквене грађевине, нити особени сликарски стил. Ови манастири били су у прилици да прихвате утицаје с разних страна Балкана, али и из Влашке, па чак и са Свете Горе и италокритског подручја, а тиме, свакако и најпре, утицаје моравске Србије. Ова, најближа сродност огледа се у тролисном облику основе цркава, али само код једне групе манастира, јер су други, правоугаоних певничких простора, настали по узору на стару рашку градитељску традицију.

*

Смена угарског и турског господарства у Срему, године 1521, није прошла без снажних потреса који су се страдално одразили на манастире и црквени живот. За неко време „опусте дивна земља деспотова, Срем”, а потом настаде турски вакат. У Срему, где су фрушкогорска манастирска братства памтила ктиторе-деспоте, тада већ светитеље, није било лако ни прихватити ни поднети настале административно-политичке невоље. На срећу, прилике су се побољшале када се османлијска власт учврстила у Угарској. Оснивањем Будимског ејалата и двадесет пет санџака на тлу средњовековне Угарске, успостављен је и Сремски санџак са седиштем у Митровици. У другој половини XVI столећа османлијска власт је према православнима у овим областима исказивала чак покровитељску предусретљивост. Такав однос није потицао само из шеријатског права, већ и из сасвим практичних политичких разлога. На тај начин су се током XVI и XVII столећа на целом Подунављу стекли повољни услови за градњу, доградњу и обнову манастира и парохијских цркава, за долазак живописаца и иконописаца, као и за израду и набавку сакралних предмета уметничких својстава и израде.

*

Сеоба је, у јесен 1690, протутњала покрај Дунава и фрушкогорских манастира, који су се нашли постранце од главних збивања и челних људи. Истина, постоји податак да се у Крушедолу патријарх Арсеније III поклонио моштима светих Бранковића, не задржавајући се дуже у манастиру.

Са народом који је пошао у сеобу – варошким и сеоским живљем, епископима, духовницима, зографима и преписивачима – патријарх је те 1690. године отишао далеко од Срема и населио већи део своје пастве у будимском Табану, Сентандреји, Помазу, Калазу, Острогону, Коморану и осталим варошима и селима. Тих последњих година XVII столећа чинило се да се у Срему ништа значајније не дешава. Али прилике су се убрзо измениле. Тако су у „горњој земљи” патријарх и његови најближи послушници морали знати да је најснажнији национални и духовни стожер Срба у Хабзбуршкој монархији баш у Срему и његовим манастирима. Почела је нова културна повесница ових задужбина, а прве странице те повеснице испуњене су крупним и судбоносним збивањима.

Први део црквеног устројства обављен је већ 1695. кад је цар Леополд I одобрио организацију српских православних епархија. Темељи будуће митрополије били су положени. После обимних црквених али и дипломатско-политичких послова које је патријарх Арсеније III обавио, пред смрт је стигао и у канонску визитацију манастира Крушедола, где је на Спасовдан 1705. посветио Софронија Подгоричанина за епископа „и тиме учинио крај унијатским владикама у Срему и Славонији”. Тада је своје антиминсе осветио и предао Крушедолу и осталим сремским манастирима, али и парохијским црквама, а даровао им је и своје мале портрете израђене у Бечу, техником бакрореза. По томе је Срем запамтио патријарха за живота, а Крушедол га је прихватио после смрти, 1708, кад је сахрањен у црквеним темељима, у крипти, на западној страни припрате.

На првом изборном народно-црквеном сабору, одржаном у Крушедолу 1708. године, донета је одлука да се митрополија назове крушедолска. Тиме је деспотском манастиру дат велики значај, који он неће изгубити ни после 1713, када је у Сремске Карловце пренето њено седиште, а митрополија названа карловачка.

Прва етапа развоја уметничког и духовног живота у фрушкогорским манастирима, у XVIII столећу, трајала је од прве, Велике, сеобе до Друге и доласка пећког патријарха Арсенија IV Јовановића. У том, још увек бурном а 1716. и ратном времену, кад су после битке на Везирцу код Петроварадина пострадали од Турака Крушедол, Врдник и Велика Ремета, било је мало услова за уметничку и културну активност. Од важних административно-катастарских послова које су обавиле државне власти, ваља поменути прво премеравање и утврђивање манастирских поседа, обављено 1702. године. Убрзо после тога манастири су добили привилегије од цара Леополда I.

*

После Друге сеобе Срба (1739) у Карловачкој митрополији завладала је нова културна и црквено-уметничка клима. Почео је препород српске црквене уметности, који се у фрушкогорским манастирима видно испољио у спољашњем изгледу, као и у унутрашњем сакралном садржају.

Идејни и естетски смисао уметничких токова могла је да одреди само српска интелектуална елита. То је била црквена хијерархија – Карловачка митрополија. А први примери стилских промена постигнути су залагањем патријарха Арсенија IV Јовановића, али и његових оданих и трудољубивих сарадника: Дионисија Новаковића, Павла Ненадовића и Јована Ђорђевића. Већ су Стематографија и бакрорези, које су у Бечу израђивали Жефаровић и Месмер по патријарховом налогу, најавили нови уметнички смер. Тај смер ће убрзо добити смисао дефинитивног опредељења за уметност барока.

Крајем XVIII столећа завршена је барокно-рокајна епоха у фрушкогорским манастирима. Иако је стилска обнова била свеобухватна, у њима су се ипак одржали и сачували њихови првобитни позносредњовековни облици, мада потиснути у други план.

Српску културу XVIII столећа на најбољи начин одражава импозантна грађевинска и уметничка активност. Лако се може утврдити да се у фрушкогорским манастирима, у којима је на најуверљивији начин испољена српска црквена култура столећа просвећености, из године у годину градило и украшавало. Подигнута су или обновљена монументална здања храмова, као и конака, у којима су потом радили најбољи српски сликари: Теодор Бачевић, Васа Остојић, Јанко Халкозовић, Јаков Орфелин, Теодор Крачун, али и врсни дуборезбари, који су израдили нове олтарске преграде, певнице, целиваонице. Фрушка гора је тада била велика уметничка радионица.

Динко Давидов

 

Извор: Давидов 2011: Динко Давидов, „Фрушкогорска светила”, у: Парусија, Београд: Српска књижевна задруга, 195–207.

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

CelicStojan_F-788-3
Претходни чланак

Умро је сликар, професор и академик Стојан Ћелић

varoska
Наредни чланак

Отворена је Прва варошка болница у Београду