АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

ФОЛКЛОРНИ РОМАНТИЧАР ЈОВАН СУНДЕЧИЋ

Књижевни рад на романтизму ближим темељима у Далмацији се развија тек са Српско-далматинским магазином, па се то закашњење препознаје и у поезији. У тамошњој средини се истакло име ЈОВАНА СУНДЕЧИЋА (Голињево код Ливна 1825 – Котор 1900), који је највећи дио живота провео у Далмацији, Истри, касније на Цетињу, као свештеник, па професор задарске богословије, уредник часописа Звијезда (Задар, 1863), црногорског календара Орлић и др. Вршњак Бранка Радичевића, Сундечић чува везу са тзв. школом објективне лирике (алегорија, класични орнаменти, дидактика), али се током дугог стваралачког вијека мијењао, усвајајући стил, мотиве и поступке карактеристичне за народну поезију, уз полисиметричност романтичарског стиха (по угледу на Ђачки растанак и на касније романтичарске поеме), паралелно с оном врстом полисиметричности карактеристичне за Стеријино Даворје на пољу Косову: изразити примјери су Крвава кошуља (1864) и пјесма-циклус, „даворија” Косово.

Ни мотивски Сундечићева поезија није монотона, премда преовлађује „патритотизам, грађанска врлина и љубав за слободу” (М. Цар); ране варијације на народну лирику допуњене су мотивима развијене романтике: природа пјесничког чина и улога поезије (Пјесник), положај лирског субјекта (Јунак), модернизовано осјећање за културне пејзаже (Калимегдан, Ловћен). Сундечић је међу најизразитијим апологетима Црне Горе и Црногорства у разноликим пјесничким врстама, уз мјешавину фолклорних и историјских мотива.

Популарност овога пјесника није била случајна: апсорбовао је главне заступнике романтике (осим Ђачког растанка видљив је утицај Горског вијенца, Змаја, Јакшића – особито његових поема и његовог лирског десетерца (нпр. поема Анђелија Косорића и Јакшићева Мученица), у гипким стиховима, с богатом локалном фразеологијом и лексиком која га повезује с прозом С. М. Љубише. Велике плодности (близу 700 пјесама), важио је као „апостол српско-хрватског братства”, па је био чак „најпознатији и најчитанији српски писац код Хрвата” (Скерлић), а Матица хрватска му је издала Изабране пјесме (Загреб, 1889).

Пјесничке књиге објављује од 1848. године. Прва је морални спјев Ананија и Сапфира или лаж казњена, „на простом и слатком матерњем језику”, а слиједе збирке и поеме, Срце или различне пјесме, „за обшту корист југославенства спјеване” (Задар, 1850), Низ дагоцјеног бисера или Духовне и моралне пјесме за дјецу (Задар, 1856; Цетиње, 1865), Cviće ili Pokušenja u narodno-liričkoj pjevaniji (с упоредним насловом ћирилицом и екавским изговором, Задар, 1858), Vienčić domoljubnih pjesama (Задар, 1862). Најпознатије су му поеме Вршидба (Задар, 1861, 1862; Цетиње, 1866, ћир., допуњена 1888. године поемом Сјетва) и Крвава кошуља (Задар 1864, ћир. и лат.), издавана више пута у великим тиражима за тадашње прилике. Прве поеме су грађене на мотиву двају повезаних сеоских послова, а око тога се организују слике радног процеса и дидактичко-родољубиви коментари, универзализујући људску судбину уопште, а нарочито судбину југословенских народа „с Драва до Балкана / Са Дунава до Јадранских жала”. Имплицитна алегорија у средишту радње има слику велике обједињене кућне задруге. Позиви на слогу, на просвјету, на одбацивање порока смјењују се са сликама самог радног тока вршидбе, а сав је текст у изразито динамичној метричко-ритмичкој фактури. Крвава кошуља је најближа типу романтичарске поеме, као и епска пјесма Anđelija Kosorića (Загреб, 1883), тема мајчиног завјета сину да освети оца, у радњи и начину излагања рађена према српској романтичарској поеми. Свој „цјелокупни сборник љубавних пјесама” објавио је под насловом Milje i omilje ili Milica i Nevenka (Загреб, 1893). Коначно, треба поменути и поему Нови пакао (Задар, 1873), рађену по обрасцима Дантеовог Пакла и Његошеве Луче микрокозма: у одавно тривијализованом романтичарском духу, сви грешници су нацонални издајници.

Није тачна Скерлићева оцјена да је овај пјесник остајао непромијењен нити да је искључиво писао на линији подражавања народне поезије. Он јесте несумњиво фолклорна варијанта српског романтизма, али романтизма. У том смислу је типолошки близак Љубиши, с којим га веже заједнички простор и генерацијска припадност.

Душан Иванић

(Из књиге Душана Иванића Књижевност српске крајине, Београд, 1998. године, стр. 96–99).

 

ЈУНАК

 

Облаци се муте,

Вијавица вије,

Сикћу муње љуте,

Громом уметом бије;

Јунак дига’ чело

Поносито к небу;

Напр’јед ступа смјело,

Јер тек рђе зебу.

 

Кланац је до кланца

Пун засједа кобних,

А шанац до шанца

Пун душмана злобних:

Јунак дига’ чело,

Па не ће да лута;

Напр’јед  ступа смјело,

Крчећ’ себи пута.

 

Уждила је борба,

Смрт освуда стиска;

Грми, јечи корба,

Клетва, јаук, писка:

Јунак дига’ чело,

Срце му не трне;

Напр’јед иде смјело

Руком ватру грне.

 

Ал’ судба најзада

Већ мишицу дигла,

Да га сасвим свлада,

Доба су му стигла:

Јунак дига’ чело,

Смрт без страха пази;

Ступа ипак смјело:

Смјел и у гроб слази.

 

 

СЈЕТВА И ВРШИДБА

 

*

Грдан је пр’јекор, грдан веома,

Кад св’јет ни може попр’јеко рећи,

Да нам је куку код нашег дома,

Кад стазе к својој не знамо срећи;

Да нам је ками, до Бога ками,

Кад не знамо помоћи сами,

Кад у в’јеку умних чудеса

Нема тек нама пиће с небеса.

*

Сваки народ свето прáво има,

Да погледа својијем очима,

Па да само својом душом живи.

И властиту баштину да њиви,

Својим духом да се к небу пење,

Под притиском тешким да не стење,

Да се грије при свог срца жару,

И да служи само свом олтару.

(одломци)

Извор: Јован Сундечић : свештеник, пјесник, дипломата : зборник радова и избор из поезије [прир. Душко Певуља], Народна и универзитетска библиотека Републике Српске, Бања Лука, 2009, 125–127; 134; 137.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Gundulic_m
Претходни чланак

Рођен је писац Иван Гундулић

Наредни чланак

Рођен је вајар Славољуб Вава Станковић