Ovakve tačke na Balkanu nema. Zaječar je jedinstveni grad na čitavom Balkanu – na prostoru od tridesetak kilometara u prečniku žive Torlaci, Macaci, Izvorci, Kosovci, Vlasi Ungurjani, Vlasi Carani, te dve grupe Cigana – Turski Cigani kovači i Vlaški Cigani koritari. Ovo neobično „šareno etno-tkanje” počelo je da se oblikuje u osmansko doba, kada su u talasima pristizali doseljenici sa „četiri strane sveta”: došli su sa Stare planine, iz doline Južne Morave i Vardara, iz srednje Bugarske, sa Kosova, iz Banata i Vlaške nizije. Zbog geografske „zaklonjenosti“ od glavnih tokova, ove kulture i danas neguju izvorne običaje.

Etnokulturno šarenilo se posebno odrazilo na etnomuzikološko nasleđe. Osim kroz raznovrsnost melosa i repertoara, ono se ogleda i u raznovrsnosti muzičkih instrumenata. U tradicijama ovog kraja bila su zastupljena tri tipa gajdi  – troglasne erske ili svrljiške gajde, dvoglasne istočnobalkanske gajde i vlaške karabe; dve vrste duduka  – bušeni duduk i vlaški ungurjanski duduk; kaval, cevara  – jedinstveni spoj elemenata kavala i duduka; okarina, tupan, i dva tipa gusli. Kada je reč o muzičkom nasleđu, značajni su i ciganski gudački orkestri, vlaški violinisti – lautari, orkestri Vlaha Carana sa dominantnim klarinetima, specifične istočnosrbijanske srpske duvačke orkestre u kojima, ravnopravno sa trubom, glavnu ulogu ima i klarinet.

U Narodnom muzeju Zaječara predstavljene su sve etničke grupe kroz zanimljivu postavku živopisnih i originalnh narodnih nošnji. Kroz stare fotografije i zbirku predmeta koji su se koristili u svakodenvom životu dočaran je život naroda ovog kraja. Etnološka zbirka muzeja u Zaječaru je jedna od većih u Srbiji. Po broju predmeta i njihovoj lepoti posebno se mogu istaći kolecije preslica, nakita, pojaseva, čarapa, rukavica i kecelja¹.