Овакве тачке на Балкану нема. Зајечар је јединствени град на читавом Балкану – на простору од тридесетак километара у пречнику живе Торлаци, Мацаци, Изворци, Косовци, Власи Унгурјани, Власи Царани, те две групе Цигана – Турски Цигани ковачи и Влашки Цигани коритари. Ово необично „шарено етно-ткање” почело је да се обликује у османско доба, када су у таласима пристизали досељеници са „четири стране света”: дошли су са Старе планине, из долине Јужне Мораве и Вардара, из средње Бугарске, са Косова, из Баната и Влашке низије. Због географске „заклоњености“ од главних токова, ове културе и данас негују изворне обичаје.

Етнокултурно шаренило се посебно одразило на етномузиколошко наслеђе. Осим кроз разноврсност мелоса и репертоара, оно се огледа и у разноврсности музичких инструмената. У традицијама овог краја била су заступљена три типа гајди  – трогласне ерске или сврљишке гајде, двогласне источнобалканске гајде и влашке карабе; две врсте дудука  – бушени дудук и влашки унгурјански дудук; кавал, цевара  – јединствени спој елемената кавала и дудука; окарина, тупан, и два типа гусли. Када је реч о музичком наслеђу, значајни су и цигански гудачки оркестри, влашки виолинисти – лаутари, оркестри Влаха Царана са доминантним кларинетима, специфичне источносрбијанске српске дувачке оркестре у којима, равноправно са трубом, главну улогу има и кларинет.

У Народном музеју Зајечара представљене су све етничке групе кроз занимљиву поставку живописних и оригиналнх народних ношњи. Кроз старе фотографије и збирку предмета који су се користили у свакоденвом животу дочаран је живот народа овог краја. Етнолошка збирка музеја у Зајечару је једна од већих у Србији. По броју предмета и њиховој лепоти посебно се могу истаћи колеције преслица, накита, појасева, чарапа, рукавица и кецеља¹.