АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

Едуард Лабуле: СРБИ (1856)

[…] Кад се један народ тако уздигне на хоризонту, увек је добро упознати његову историју, а за тајну будућности питати му прошлост. Нажалост, с народима је слично као с појединцима: њима се бавимо тек кад успеју и увек је касно да се забринемо због оног што им се догодило. У Француској су господин Сипријан Робер и господин Депрез готово једини који су с подједнако ревности и талента указивали на Јужне Словене, иако је такво проучавање лако и занимљиво, јер барем су код Срба историја и поезија под руку, па је довољно прочитати њихове народне песме да би се сазнало шта су волели, шта мрзели и због чега су страдали. Песме су њихови летописи – и то је можда разлог што никада није било народскијих и вечнијих.

То је она посебна одлика Словена, код Срба још израженија него чак и код Грка или Шпанаца. Певање је њихова потреба, оно је једини израз њихових надања, њихових страховања, њихових жеља. Да бисмо се изразили, ми имамо слова, књиге, новине, док Србин има само песме. И у најсиромашнијој кући нађу се гусле за пратњу и надахнуће певача. Калуђер у дну свог манастира изговара неку побожну легенду, пратећи сваки стих плачним звуком гусала; пастир дубоко у шумама и планинама тако слави подвиге хајдука и јунака из прошлости; жене на извору, жетеоци у пољу, берачи за време бербе грожђа; војник који се вратио са бојишта… Сви састављају песме, без сумње мало грубе, али не недостаје им ни љупкости, ни простодушности, а ако се ту не нађе неки песник, сви понављају старинске песме, којима су их научиле мајке и које ће они једног дана пренети на своју децу. Тај смисао за лепо жив је данас колико и пре два века. Хрвати су, да би сами себе бодрили, певали громогласно српске песме свог генерала, када су следили бана Јелачића у походу против својих некадашњих савезника Мађара. Ако је последњи владар и владика Црне Горе Петар Петровић Његош оставио у свом народу дубоку успомену, то је зато што је све своје поданике надмашивао у двема стварима, које су, иако без неких посебних владичанских одлика, ипак изазивале дивљење и завист свих њих. Он је био најбољи стрелац и најсавршенији песник Црне Горе. Нико као он није могао да једним зрном прострели лимун бачен увис и нико никада није са више родољубља и жара прославио јунаштво Црногораца – стиховима који ће бити исто толико дуговечни колико мржња према Турцима и љубав за слободу.

[…] Данас нема више хајдука, бар у Србији, а Марко је само име из легенде. Али ако успомена на неповратне подвиге више и не надахњује, ту је читав један други ред националних песама, које су се задржале у народу и којима се Срби опијају као првог дана. То су песме које их подсећају на прошлу величину: то је цар Душан у походу на Византинце из Константинопоља, који умире у тренутку кад иде да претекне Турке и на Босфору оснује Царство, које Срби и данас сањају; то су изнад свега битке: смрт Лазара, последњег краља, последњег јунака српског. Под насловом Лазарица постоји читава збирка јуначких песама, која издалека подсећа на Илијаду. То нису делови једне велике изгубљене епопеје, као што су за Илијаду веровали немачки научници, преоптерећени Волфовим идејама. То су делови епопеје која тек долази ако се код Срба икад нађе један нови Хомер. Господин Капер је покушао да сједини све те песме, под насловом Цар Лазар, и од тога је направио немачку поему, која није без вредности. Али такав посао сређивања увек је несрећан – у њему се изгуби нешто од оне свежине оригиналних песама. Аутор би боље урадио да се држао једноставног превода српске песме и оставио косовско песничко дело таквим каквим га је српски геније оставио.

Ништа није тако лепо и епско као ове легенде. То је најпре опис турске војске, који предводи лично Мурат, војске толико бројне да јој коњаник за петнаест дана не може стићи до краја. Равницу су покрили Турци, коњ до коња, јунак до јунака, њихова копља су као густа шума, барјаци као облаци, а чадори као сметови снега на планини; ни кап воде не би с неба пала на земљу, толико су коњи и људи стиснути; то је цела Турска навалила на Србију да је прегази.

Лазар је, као Свети Луј, пример витеза, краља, хришћанина, на његовом барјаку је крст; његова жеља је да умре за отаџбину и веру. Њега следи сва Србија; чак ниједно дете неће да остане код куће. Узалуд царица Милица моли Лазара да јој остави једног брата, узалуд се обраћа свим коњаницима који пролазе испред ње; нема ниједног јединог који хоће да се обешчасти; сви иду у смрт, мученичку и славну; и сви ће пасти пред непријатељем, да се ниједан не врати. Гавранови ће, долетевши са крвавог бојишта, донети вест Милици о пропасти Србије и смрти свих њених. Једноставност, величина, осећање – све је сједињено у овој лепој и отменој песми. […]

Уосталом, историја није мање дирљива, мање народска од поезије. Зна се да ће Милош Обилић, Лазаров пријатељ и зет, продрети са два своја побратима до Муратовог шатора, као нови Сцевола, и раниће смртно непријатеља своје отаџбине. Мурат је довољно поживео да казни Милоша, види победу Турака, да заробљеном и рањеном Лазару одсече главу. Али умирући осетиће с каквим непријатељом је имао посла и његов последњи савет биће да се има обзира према Србима – мудар савет који су његови наследници брзо заборавили.

Осветити Косово, основати српско царство, подићи из прашине нацију која је сувише дуго угњетавана – то је мисао која је 1804. године подигла Србију и сврстала је под Карађорђев барјак, да би јој, после променљиве среће, донела независност, у којој ужива данас. Ђорђе је, као Лазар и Марко, постао јунак из народне песме, а успомена на њега била је довољно снажна да доведе на власт његовог сина Карађорђевића, краљевског владара и достојног да наследи човека који је, у напорима да ослободи отаџбину, поново уздигао моћ Срба, отворивши им будућност.

Данас, да се добро зна, мисао Срба иде даље од независности – они сањају о својој браћи из Босне, Херцеговине и Бугарске. Дете подигнуто на родољубивим песмама расте с мишљу да ће се једног дана поново родити Душаново царство, а том царству, оно зна, седиште ће бити на Босфору! […]

Превео са француског: Ново Томић

Извор: СЕРБИА : српски народ, српска земља, српска духовност у делима страних аутора : песме и поеме, приповетке, романи, драме, путописи, беседе, дневници, мемоари, есеји, писма, записи [одабрали и приредили: Р. Дамјановић, Н. Томић и С. Ћосић], „Итака”, Београд, 2000, стр. 44–45.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

purisa
Претходни чланак

Рођен је редитељ и сценариста Пуриша Ђорђевић

petrovic
Наредни чланак

Умро је биолог и академик Војислав М. Петровић