АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

ДУШАН СИЛНИ (1331–1354)

Душан је једна од најизразитијих и најпопуларнијих личности у нашој историји. Под његовом владом српска држава средњега века попела се на  врхунац моћи и достигла је највећи обим. Душан је прогласио српску патријаршију и крунисао се за цара. Због тога је он доцније, у доба ропства и потиштености, сматран за представника српске националне и државне славе и снаге. Он је назван Душаном Силним, а обновљење Душановог царства постало је симбол националних жеља и идеала српског народа. „Осветити Косово” и „Обновити Душаново царство” – биле су столећима лозинке, у које се уносила сва интелектуална, морална и национална снага целога српскога народа.

[…]

Када је дошао на престо, Душан је био сасвим млад човек – било му је тек 22 године. Савременици пишу о њему да је био импозантна појава: необично висок, крупан и снажан човек. Својом висином и снагом издвајао се од свих људи свога доба. Један савременик са запада, који га је видео, пише о њему да је био „у своје време између свих људи на свету виши телом, и страшан у лицу”. Храброст своју и умешност показао је у бици код Велбужда, а лукавство и готовост на све, кад су у питању његови планови и интереси, у начину којим је дошао до престола.

Мада веома млад, Душан је имао за собом бурну прошлост. Та прошлост није могла остати без утицаја на образовање његовог карактера.

Доба кад дечко почиње да посматра и да мисли њега је стигло у Цариграду, где је био у заточењу са својим оцем Стеваном Дечанским. Кад му је било 13 година, он се са својим оцем вратио у Србију. Успомена на време проведено у Цариграду остала је без сумње жива у његовој памети, и та успомена прве младости вероватно је доста допринела да се у њему доцније, после великих политичких и војних успеха, јави жеља да као владалац уђе у престоницу византијских царева на Златном рогу, где је некада као заточеник боравио, фантаста жеља, због које је он у својим рачунима често губио реалну подлогу под ногама, што иначе није био његов обичај. Кад је узео власт у своје руке, Душан је добио доста велику државу, чији су извори за материјална средства били знатни и која је имала доста велику војску. Могло је изгледати да бреме, које је он насилно и својевољно узео на себе, није тешко, и да је он у завидном положају.

Али није било тако. Напротив, Душан се, при доласку на престо, нашао у веома тешком положају. Нови владар затекао је, и споља и изнутра, много замршених и нерешених питања.

Међутим, од првог дана Душанове владавине видело се и осетило, и у Србији и ван Србије, да је на престо сео човек који је потпуно дорастао, у сваком погледу, тешким приликама у којима се нашао.

[…]

Заузеће Среза имало је необичан значај. Срез је био, после Цариграда и Солуна, најзнатнији град у држави, један од најважнијих стратегијских тачака на путу за Цариград. Заузеће Среза завршавало је и утврђивало Душанова освајања на југу.

[…]

На Ускрс 16. априла 1346. године извршено је свечано крунисање Душаново за цара. Пре тога на неколико дана проглашена је била, на Сабору српских епископа, коме су присуствовали и трновски патријарх, охридски архиепископ и изасланство светогорских манастира, српска архиепископија за патријаршију. Нови српски патријарх Јанићије, бивши Душанов министар иностраних дела, венчао је после тога Душана за цара,  а сина његовог, десетогодишњег Уроша, за краља.

[…]

У цара Душана је била чудна смеса реалних погледа на ствари и нереалног схватања прилика, грубих поступака и сентиментално-романтичних наступа, испуњених са пуно осећајности. У том погледу он је био први син свога народа. Стога се у његовом раду мешају и укрштају поступци трезвеног, искусног политичара и поступци човека који зида куле по ваздуху, а не води довољно или не води никако рачуна о реалним чињеницама.

[…]

Али мора се признати да нереална политичка концепција Душанова није била само резултат његових романтичних погледа и жеља. Кад је дошао на престо, он није имао план о стварању великог српско-византјског царства. Он није био обичан освајач, који ради славе, пљачке и проширења своје државе води ратове и осваја туђе земље. Душан је на политику коју је водио и на освајања која је чинио био нагнан приликама и догађајима. Његова политичка концепција формирала се у њему тек постепено, током времена, под утицајем развитка догађаја и под утицајем његових успеха. Првобитно је он радио само на обезбеђењу државних интереса, како му је у тај мах изгледало потребно. Тек постепено увучен је он, делимице против своје воље, у шири круг политичке акције. Кад је једном ушао у тај велики посао, он није могао из њега да изиђе, све и да је хтео. Један је догађај изазивао друге, једна је ствар вукла другу, једно је предузеће повлачило за собом остала. Све ако је Душан у појединим моментима, особито у почетку своје велике акције, и помишљао на то да се посао који је почео и ствар у коју је ушао неће моћи известити и добро свршити, он није имао моћи и ни у којем тренутку могућности да се повуче и да напусти несигурно и ризично предузеће. После су га лаки успеси, таштина и државни интереси вукли неосетно све даље, и он је све више губио осећање да је напустио реалну подлогу под ногама и да води државу у несигурну будућност. Пошав једном тим путем, он је морао наставити по њему, и против своје воље, гоњен приликама, које су биле јаче од њега.

У том лежи трагика Душанова и трагика његове државе, а добрим делом и трагика српског народа. Од Душановог дела остала је српском народу само успомена на једну епизоду славе и моћи, која је доцније, особито за време робовања, преко традиције, утицала на национално васпитање и на јачање моралне снаге у народу.

Станоје Станојевић

 

Извор: Станојевић 2013: Станоје Станојевић, Сви српски владари : биографије српских (са црногорским и босанским) и преглед хрватских владара, Београд: „Отворена књига”, стр. 50–58.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

250px-Aca-Sekulic-1
Претходни чланак

Рођен је књижевник Александар Секулић

kirilo-savic-1
Наредни чланак

Умро је инжењер, професор и академик Кирило Савић