После реновирања зграде у којој се налазила ‒ угао данашњих улица Господар Јевремове и Капетан Мишине ‒ досељеник из Македоније, извесни Думе, отворио је 1860. кафану. Могуће је и да се пре тога на овом месту налазио објекат с истом наменом, али о томе нема података. Зна се, међутим, да је седамдесетих година 19. века кафану преузео чувени кафеџија Деда, отац познатог београдског адвоката Николе Деде, а да је између два светска рата газда кафане био Петар Киковић. У годинама када је кафаном газдовао Думе посећивали су је љубитељи доброг јела и капљице ‒ бољих македонских специјалитета, што куваних што са роштиља, у Београду није било. А све то се заливало оригиналним македонским вином. Други газда ‒ Деда ‒ унео је билијарски сто и дозволио да се играју карте. Кафану су посећивали трговци и занатлије и, у то време, гимназијалац Бранислав Нушић са својим друштвом. Једном приликом поцепао је чоју билијарског стола, па је Деда од Нушићевог оца тражио надокнаду. Може се само претпоставити како се провео млади гимназијалац. Када је кафану преузео Петар Киковић, сазнавши шта се догодило Нушићу, он 1933. даје ново име кафани ‒ Кафана код Б. Нушића. О овом догађају и слављу приликом отварања кафане с новим именом нашироко се писало у београдским новинама. Веза кафане и славног комедиографа није се завршила на овоме ‒ у овој кафани формирано је Хуманитарно друштво Бранислав Нушић за помоћ деци сиромашних и умрлих уметника, књижевника и новинара.

У вези са овом кафаном остала је белешка дневника из 1914. београдског учитеља Јована Миодраговића: „Једнога јутра крајем јула у Думиној кафани затекао сам ’право чудо’ ‒ осам униформисаних аустријских војника. Испоставило се да је реч о необичној авантури српских комита; они су прешли Саву, упали у стражарницу у пристаништу, разоружали стражаре, њихову одећу заменили комитском и протерали их у Земун; затим су аустријску заставу заменили српском и вратили се на српску територију. Да би чудо било још веће ‒ међу њима је била и једна жена. Тај догађај измамио је осмех многим грађанима, али је изазвао и стрепњу од аустријске освете. Она је била оправдана ‒ убрзо је отпочело бомбардовање, многе су куће изгореле, погођени су водовод и електрична централа, над Раљом је летео аероплан и бацио на барутану две бомбе. Тих дана на Београд је пало преко 500 граната, од којих педесет хаубичних.”

Видоје Голубовић

ИЗВОР: Голубовић 2019: Видоје Голубовић, Механе и кафане старог Београда, Београд: „Лагуна”, стр. 173‒174.