Jedno od najplemenitijih osećanja čovekovih, to je moć indignacije. Ima ljudi koji se ne mogu ni ushititi ni indignirati, a samo se izabrani ljudi mogu da ushite pred velikim, i zgnušaju pred niskim. Ova dva osećanja, ushićenje i indignacija, idu naporedo. Prostaci znaju jedino da se obraduju i ražaloste, ili samo razljute, i zatim samo razonode, a jedino čovek gospodskih osećanja može da podjednako reagira, i to do fizičkog potresa, isto tako na ono što je sublimno, kao i na ono što je velike moralne čistote, i od njegovog visokog smisla za život i njegovih najviših načela. Gospodin, to je uvek vitez, koji po prirodi nikada ne zna za cinizam.

Žena ne ume da indignira, nego samo da uvredi, zato što u ženi ima više oholosti nego ponosa, i više ukusa za formalizam nego za suštinu. Prema tome, osećanje indignacije je uglavnom osobina muškaraca. Englez je pun častoljublja i lako uvređen, ali zato niko neće ni toliko štedeti tuđe častoljublje, ni teže kazati drugome uvredu nego Englez. Čoveku istom po duhu ne padaju uopšte nedostojne stvari na pamet, kao da one i ne postoje, i kao da stvarno nisu mnogobrojnije od dobrih i čistih: jer put časti je uvek samo jedan, i uvek vrlo kratak. Kad su tražili katolici Karlosu V da spali kosti Luterove, on je s indignacijom odgovorio: „Ja ratujem protiv živih, a ne protiv mrtvih.” Taj špansko-germanski car je bio oličenje srednjovekovnog viteštva, i on je verovao da vitez treba da bude ne samo najhrabriji nego i najčistiji. Međutim, njegov sin Filip II na njegovom bi mestu izgoreo Lutera i živog i mrtvog. Osećanje indignacije, to je zaista sigurna mera koliko se u izvesnom čoveku ne mogu nikad pobrkati zlo i dobro. Osećanje indignacije, to je brza reakcija zdravog duha na jednu zlu ideju, kao što je reakcija zdravog stomaka brza na pokvaren vazduh ili ustajalo jelo. Makar stvar bila i sitna, ako je nedostojna, ona često uzima u duhu čoveka otmenog i plemenitog obim jednog celog životnog načela. Mnogi ljudi, indignirani u svojoj čistoti, bacili su se zbog te indignacije u samoubistvo češće možda nego zbog i ma čega drugog. Kad kakav vladar nema ovog visokog osećanja o načelima, može i on ljudima vladati, ali ga nikad ljudi ne mogu voleti. Spinoza je s indignacijom odbio prokletstvo Sinagoge, ali je s istim gnušanjem odbio predlog francuske kamarile da svoju Etiku posveti kralju Luju XIV, koji mu je za ovo i sam obećavao penziju. Indignacija, to je, dakle, jedno osećanje heroja.

Glavno je za sreću čovekovu na svetu imati jedno urođeno gospodsko osećanje života. Za gospodavanje nisu potrebne pare, jer je gospodsko osećanje nezavisno od materijalnog bogatstva. Za gospodavanje treba imati duh pre nego novca; i gospodavanje znači najpre jedan viši život i duševni, i duhovni i moralni. Obični ljudi smatraju srećom samo suficit koji im preteče od onog što znači materijalno bogatstvo; a prostaci smatraju bogatstvo i gospodstvo jednom istom stvari, dok su to, međutim, često i najčešće, dve stvari sasvim suprotne. Gospodinom može biti samo čovek od gospodske i gospodstvene rase, a prema tome, gospodsko osećanje života jeste jedno krvno nasleđe, kao boja očiju, kose i kože. Nije, dakle, glavna nesreća što je neko siromah, nego je nesreća ako su njegove strasti fukaraške. Najbolji ljudi nose svoje zlato ne u džepu nego u srcu. Jedno unutrašnje sunce celog njihovog života obasjava i pozlaćuje sve na svetu čega se dotakne njihova ruka i njihova misao. Ovakvi ljudi su obično i religiozni. Istinsko religiozno osećanje ide za ulepšavanjem čovekovog karaktera više nego ikoje ljudsko umovanje. Uostalom, ima tri vrste pobožnih ljudi: oni koji odista veruju, a zatim oni koji od Boga samo strahuju, i najzad, oni koji ga ljube, takozvani teofili. Prvi, koji odista veruju, to su ljudi koji imaju potrebu da se uvek celi unesu u ovo natčovečansko osećanje, stavljajući svoju veru ne izvan razuma, nego iznad razuma. Za njih logika čovekova nije vrhunac u kosmosu, pošto postoji i logični život u prirodi, koji čini da svaka zvezda izgreje u svoj sat i svaki cvet procveta u svoj dan. Takvom je čoveku već samo ovakvo saznanje dovoljno da bude pobožnim. Smatrajući kako je ovim samim osvedočenjem već našao svog Boga, on mu daje zatim i ljudski fizički oblik, pošto je najsavršeniji. Drugi od vernika, oni koji od Boga samo strahuju, to su savesti nepotpune i sebi nedovoljne, koje zaključuju da svugde ima neko koji gospodari, pa čak i u svemiru, i koje smatraju da se i razbojnik treba da najpre prekrsti da bi njegova puška pogodila. I, najzad, vernici treći, pobožnjaci ili bogoljupci, koji su već i u staro vreme bili poznati i dobili ovakvo ime (teofili). Ovo su obično sentimentalni duhovi, koji smatrajući Boga najvećom dobrotom i najvećom lepotom, oni u svom srcu stvorenom da sve gleda kroz ljubav, daju prvo mesto Bogu. On zatim postane izvorom sviju njihovih ushićenja i sviju uzleta. Nikakve pomisli kod ovakvih vernika na kosmogoniju, niti kakve veze sa samom dogmom. Uvek više ljubavi nego prave vere. Bogoljupci su mogli da pevaju Bogu ceo dan, da za njega poste, i da se šibaju, i da za njega umiru sa radošću, ali ipak i ne znajući za svoju udaljenost od prave vere, ovako udaljeni od same dogme.

Svi pobožnjaci imaju jednu istu duboku osnovu da život shvate na veliki način, i da ništa ne urade bez veze sa svojim idealom, koji jedino nalaze u čistoti vere. Moglo bi se, odista, kategorično tvrditi: da čovek koji veruje u Boga veruje u sve druge veličine oko sebe; a čovek koji ne veruje u Boga, taj izvesno ne veruje ni u šta drugo.

Jedan veliki problem u karakteru čovekovom, to je iskrenost prema sebi samom. Odista, čovek nikoga ne vara koliko sebe samog. On je posvednevno prva igračka svoje sopstvene ambicije, sujete, senzualnosti, pasivnosti, škrtosti, raspikućstva, drskosti, straha, gluposti. On nema nikad dovoljno pameti da sam proveri svoja osećanja i da sam odmeri svoju pravu snagu. Zbog toga i izmišlja principe i improvizira osvedočenja kako bi pred svetom sakrio svoja loša dela iza njih, a naročito da bi sam pred sobom opravdao svoje postupke. Čovek po svojoj prirodi laže sam sebe, prikriva, izvrće, maskira. Niko ne može izbeći ovakvim slučajevima samoobmanu. Naročito svaki čovek živi u zabludama kako odista uvek radi po nekim načelima i po dobroj savesti. Zato su i mnogi tirani mislili za sebe da su spasitelji, drski zločinci da su stvarno heroji, a prave kukavice verovale da su samo primer mudrosti i opreznosti. Čovek na ovakav način sebe samog, pre nego druge, obmanjuje i u ljubavima i u mržnjama. Naročito nikad ni sam nije dovoljno siguran sa koliko razloga nekoga mrzi ili nekoga voli. Ljubavi i mržnje podjednako su zbog ovoga i nazvane slepim. Ja verujem, pored toga, da ipak na svetu ima više ljubavi nego mržnje. Prirodna je sklonost čovekova da između sebe i ostalih ljudi radije postavi ravnodušnost nego zainteresovanost. Čovek se, po prirodnom strahu od života, kloni i ljubavi i mržnje, pošto one podjednako komplikuju čovekov život.

IZVOR: Dučić 2002: Jovan Dučić, Jutra s Leutara : reči o čoveku, Beograd: „Nolit”, str. 98‒102.