АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

ДУЧИЋ: О КАРАКТЕРУ

Једно од најплеменитијих осећања човекових, то је моћ индигнације. Има људи који се не могу ни усхитити ни индигнирати, а само се изабрани људи могу да усхите пред великим, и згнушају пред ниским. Ова два осећања, усхићење и индигнација, иду напоредо. Простаци знају једино да се обрадују и ражалосте, или само разљуте, и затим само разоноде, а једино човек господских осећања може да подједнако реагира, и то до физичког потреса, исто тако на оно што је сублимно, као и на оно што је велике моралне чистоте, и од његовог високог смисла за живот и његових највиших начела. Господин, то је увек витез, који по природи никада не зна за цинизам.

Жена не уме да индигнира, него само да увреди, зато што у жени има више охолости него поноса, и више укуса за формализам него за суштину. Према томе, осећање индигнације је углавном особина мушкараца. Енглез је пун частољубља и лако увређен, али зато нико неће ни толико штедети туђе частољубље, ни теже казати другоме увреду него Енглез. Човеку истом по духу не падају уопште недостојне ствари на памет, као да оне и не постоје, и као да стварно нису многобројније од добрих и чистих: јер пут части је увек само један, и увек врло кратак. Кад су тражили католици Карлосу V да спали кости Лутерове, он је с индигнацијом одговорио: „Ја ратујем против живих, а не против мртвих.” Тај шпанско-германски цар је био оличење средњовековног витештва, и он је веровао да витез треба да буде не само најхрабрији него и најчистији. Међутим, његов син Филип II на његовом би месту изгорео Лутера и живог и мртвог. Осећање индигнације, то је заиста сигурна мера колико се у извесном човеку не могу никад побркати зло и добро. Осећање индигнације, то је брза реакција здравог духа на једну злу идеју, као што је реакција здравог стомака брза на покварен ваздух или устајало јело. Макар ствар била и ситна, ако је недостојна, она често узима у духу човека отменог и племенитог обим једног целог животног начела. Многи људи, индигнирани у својој чистоти, бацили су се због те индигнације у самоубиство чешће можда него због и ма чега другог. Кад какав владар нема овог високог осећања о начелима, може и он људима владати, али га никад људи не могу волети. Спиноза је с индигнацијом одбио проклетство Синагоге, али је с истим гнушањем одбио предлог француске камариле да своју Етику посвети краљу Лују XIV, који му је за ово и сам обећавао пензију. Индигнација, то је, дакле, једно осећање хероја.

Главно је за срећу човекову на свету имати једно урођено господско осећање живота. За господавање нису потребне паре, јер је господско осећање независно од материјалног богатства. За господавање треба имати дух пре него новца; и господавање значи најпре један виши живот и душевни, и духовни и морални. Обични људи сматрају срећом само суфицит који им претече од оног што значи материјално богатство; а простаци сматрају богатство и господство једном истом ствари, док су то, међутим, често и најчешће, две ствари сасвим супротне. Господином може бити само човек од господске и господствене расе, а према томе, господско осећање живота јесте једно крвно наслеђе, као боја очију, косе и коже. Није, дакле, главна несрећа што је неко сиромах, него је несрећа ако су његове страсти фукарашке. Најбољи људи носе своје злато не у џепу него у срцу. Једно унутрашње сунце целог њиховог живота обасјава и позлаћује све на свету чега се дотакне њихова рука и њихова мисао. Овакви људи су обично и религиозни. Истинско религиозно осећање иде за улепшавањем човековог карактера више него икоје људско умовање. Уосталом, има три врсте побожних људи: они који одиста верују, а затим они који од Бога само страхују, и најзад, они који га љубе, такозвани теофили. Први, који одиста верују, то су људи који имају потребу да се увек цели унесу у ово натчовечанско осећање, стављајући своју веру не изван разума, него изнад разума. За њих логика човекова није врхунац у космосу, пошто постоји и логични живот у природи, који чини да свака звезда изгреје у свој сат и сваки цвет процвета у свој дан. Таквом је човеку већ само овакво сазнање довољно да буде побожним. Сматрајући како је овим самим осведочењем већ нашао свог Бога, он му даје затим и људски физички облик, пошто је најсавршенији. Други од верника, они који од Бога само страхују, то су савести непотпуне и себи недовољне, које закључују да свугде има неко који господари, па чак и у свемиру, и које сматрају да се и разбојник треба да најпре прекрсти да би његова пушка погодила. И, најзад, верници трећи, побожњаци или богољупци, који су већ и у старо време били познати и добили овакво име (теофили). Ово су обично сентиментални духови, који сматрајући Бога највећом добротом и највећом лепотом, они у свом срцу створеном да све гледа кроз љубав, дају прво место Богу. Он затим постане извором свију њихових усхићења и свију узлета. Никакве помисли код оваквих верника на космогонију, нити какве везе са самом догмом. Увек више љубави него праве вере. Богољупци су могли да певају Богу цео дан, да за њега посте, и да се шибају, и да за њега умиру са радошћу, али ипак и не знајући за своју удаљеност од праве вере, овако удаљени од саме догме.

Сви побожњаци имају једну исту дубоку основу да живот схвате на велики начин, и да ништа не ураде без везе са својим идеалом, који једино налазе у чистоти вере. Могло би се, одиста, категорично тврдити: да човек који верује у Бога верује у све друге величине око себе; а човек који не верује у Бога, тај извесно не верује ни у шта друго.

Један велики проблем у карактеру човековом, то је искреност према себи самом. Одиста, човек никога не вара колико себе самог. Он је посведневно прва играчка своје сопствене амбиције, сујете, сензуалности, пасивности, шкртости, распикућства, дрскости, страха, глупости. Он нема никад довољно памети да сам провери своја осећања и да сам одмери своју праву снагу. Због тога и измишља принципе и импровизира осведочења како би пред светом сакрио своја лоша дела иза њих, а нарочито да би сам пред собом оправдао своје поступке. Човек по својој природи лаже сам себе, прикрива, изврће, маскира. Нико не може избећи оваквим случајевима самообману. Нарочито сваки човек живи у заблудама како одиста увек ради по неким начелима и по доброј савести. Зато су и многи тирани мислили за себе да су спаситељи, дрски злочинци да су стварно хероји, а праве кукавице веровале да су само пример мудрости и опрезности. Човек на овакав начин себе самог, пре него друге, обмањује и у љубавима и у мржњама. Нарочито никад ни сам није довољно сигуран са колико разлога некога мрзи или некога воли. Љубави и мржње подједнако су због овога и назване слепим. Ја верујем, поред тога, да ипак на свету има више љубави него мржње. Природна је склоност човекова да између себе и осталих људи радије постави равнодушност него заинтересованост. Човек се, по природном страху од живота, клони и љубави и мржње, пошто оне подједнако компликују човеков живот.

 

ИЗВОР: Дучић 2002: Јован Дучић, Јутра с Леутара : речи о човеку, Београд: „Нолит”, стр. 98‒102.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

4.1.2
Претходни чланак

Умро је писац и епископ Платон Атанацковић

sld
Наредни чланак

Основано је Српско лекарско друштво