AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivostiLjudi

DRAGA MAŠIN – ŽRTVA SOPSTVENOG HIRA?

Kada je videla da metak ide ka Aleksandru, kraljica Draga je svojim telom pokušala da mu spasi život. Nije uspela… Desilo se samo to da je i njen već u sledećem trenutku bio ugašen…

Te 29. majske noći, u praskozorje, vladavina dinastije Obrenović pretvorila se u pepeo i prah. Sagorela je u tom trenutku i jedna od najfatalnijih ljubavi u srpskoj istoriji. Za pola treptaja oka Draga Obrenović postala je sinonim za ženu koja zna šta hoće, ali na putu ostvarenja svojih ciljeva ne bira sredstva. Hrabro ili ludo?

Ko je bila ova fatalna zavodnica sa kojom je okončana dinastija Obrenović?

Dama još od malih nogu

Draga Lunjevica je rođena 23. septembra 1867. godine u Gornjem Milanovcu u bogatoj porodici. Potekla je od oca Pantelije, okružnog načelnika i majke Anđelije, domaćice. Prva „spona” sa Obrenovićima bio je njen deda Nikola Milićević Lunjevica, koji je bio prijatelj Miloša Obrenovića. Od malih nogu stasavala je u damu, i lepu i pametnu. Kad je imala svega devet godina, roditelji je šalju na školovanje u Beograd, gde je najpre završila osnovnu školu, a potom i takozvani Ženski zavod. Iz školske klupe izašla je bogatija za znanje tri strana jezika – francuskog, nemačkog i ruskog. To što je dete iz imućne porodice i tatina mezimica nije uticalo na njenu želju da bude samostalna i da sama zarađuje za život. Činila je to zahvaljujući svom talentu za pisanje, koji su prepoznali urednici pojedinih stranih časopisa, a takođe zahvaljujući i prevodilaštvu. Gospođica Lunjevica je bila zaljubljive prirode, a njena prva ljubav bio je Bogdan Popović. I kako to obično biva kad je neko samosvestan i zreliji od svoje generacije, izbor njenog srca je bio nekoliko godina stariji od nje. Shodno tome, njihovo zborište je bio, i danas kultni, Klub književnika. Međutim, i nešto drugo je bivalo u 19. veku kad ste ćerka kojoj su imućni roditelji pružili sve. Udaja za njihov izbor.

Prvi muž Svetozar Mašin

Tu dolazimo do čuvenog prezimena Mašin. Naime, gospodin i gospođa Lunjevica su „kô stvorenog” za svoju šesnaestogodišnju ćerku videli 15 godina starijeg Svetozara Mašina, rudarskog inženjera bogatog porekla. Nije ga volela, ali niko je to nije ni pitao. Jeste se udala dobro, dobila zvučno prezime, ali nije bila emotivno ostvarena. Uz to, desilo joj se nešto što se ne može poželeti nijednoj ženi – da izgubi sposobnost rađanja, i to sasvim neverovatno i baksuzno: okliznula se na poledici i nezgodno pala. Tu tajnu je prećutala od svih, osim od žene kojoj baš i nije morala to da kaže. U toj „bračnoj idili” bila je tek tri godine. Sa 19 godina već je bila udovica, a jedini trag od njenog muža za nju je bila nasleđena penzija i uticajno ime. Zanimljivo je da joj se upravo za vreme tog „trogodišnjeg posla” pojavila druga spona s dinastijom. Za nju je, gle ironije, bio zaslužan niko drugi do inženjer Svetozar, koji je bio odličan prijatelj sa ocem njene životne ljubavi, sa Milanom Obrenovićem. Čak je i sama Draga u više navrata odlazila kod svog budućeg svekra. Umrli su joj roditelji, preuzela je brigu o petorici braće i sestara. Ponestajalo je novca, morala je ponovo da zasuče rukave. Vratila se prevodilačkim vodama[1], novinarstvu… Uvidevši da ni tako ne uspeva da preživi, pokušava, ovaj put svojevoljno, da se uda iz interesa za izvesnog francuskog inženjera. Biva odbijena. „Slučajne” spone s Obrenovićima više nisu bile potrebne jer je Draga, najzad, dobila ulogu u kraljevskoj porodici.

Fatalni susret u Bijaricu

Naime, postala je lična pratnja kraljici Nataliji po njenom razvodu od kralja Milana. Aktuelna i buduća kraljica su vreme provodile u dvorcu Sašino u banjskom lečilištu Bijaric u Francuskoj, koji je dobio ime po „malom kraljeviću”, sinu jedincu, Aleksandru. Dvadesetjednogodišnja dvorska dama postala je senka svojoj budućoj svekrvi i s njom stigla čak do Rusije, kod carskih Romanovih. A kad se pred njom pojavio njen „car”? Aleksandar je u francusko lečilište stigao u proleće 1895. Uputio se jednog dana na plažu, o kojoj se brinula Draga, i umalo se nije udavio. Spasle su ga njene ruke. Iako je majka kraj svog jedinca videla ženu plave krvi, pustila je sina da neko vreme uživa u prolaznoj romansi s njenom sluškinjom. Međutim, istinska strast se razbuktala i veza zrele Drage i „mladog i zelenog” Saše sve više je slutila na brak. Saša se, kad je imao 18 godina, poverio jednom tadašnjem funkcioneru da je sav zajapuren čkiljio kroz ključaonicu majčine sobe, u kojoj su, tad bliske prijateljice, kraljica Natalija i njegova draga raspredale intimne priče.

Inaćenje javnom objavom veridbe

U međuvremenu se „kraljica njegovog srca” približila trenutku kad će i zapravo postati „dama sa krunom” budući da je kralj Milan predao sinu presto i da je venčanje bilo sve izvesnije. Uprkos tome što su je mnogi viđali na važnim prijemima i hvalili zbog lepote, pameti i finih manira, 8. jula 1900, kad je njena ruka isprošena, cela Srbija se okrenula protiv nje. Srbija je bila izrevoltirana Aleksandrovom drskošću da sam sebi odredi životnu saputnicu, pa još da odluku o veridbi obelodani u novinama. Javnom objavom veridbe on je, na neki način, lečio komplekse i želeo da dokaže da mu niko ne može ništa i da ima svoje ja. Neki smatraju da je uzrok Aleksandrovog izbora životne saputnice bila trauma zbog razvoda roditelja, zbog čega je ostao željan ljubavi. Ta ljubav se prevashodno odnosila na majku. On, miran i ušuškan, a čitava zemlja gnevna na njega, zbog nje. Čak se i tadašnji ministar policije Đorđe Genčić podigao protiv novopečene kraljice, pronašavši protiv nje 12 dokumenata koji govore o tome sa kojim je sve oženjenim muškarcima Draga bila.

Kralj Aleksandar i kraljica Draga

Kralj Aleksandar i kraljica Draga

 Ljubav jača od svih prepreka

Koliko je postarija Draga opčinila znatno mlađeg Aleksandra, govori podatak da se on ne trepnuvši okrenuo protiv oca, a vrhunac je bilo pomilovanje radikala koji su bili iza rešetaka zbog pokušaja atentata na Milana (Ivanjdanski atentat). Njih dvoje su se tresli od plime najvatrenijih osećanja, a ona je uzdrmala vlast u Srbiji. Pošto je venčanje zvanično zakazano za 23. jul, čitava vlada je podnela ostavke. Jer, on im nije ispunio želju da se oženi kakvom inostranom princezom. Stvar je otišla toliko daleko da je ministar inostranih poslova Andra Đorđević molio beogradskog mitropolita da im ne da blagoslov. Urgencija je urodila plodom. Ali, kad je Aleksandar zapretio da će zemlja ostati bez kralja, mitropolit je smeškao svoje stavove. Najednom je ista ona masa ogorčena „sumnjivim moralom” buduće kraljice njoj klicala na dan venčanja i posle sklapanja braka u Sabornoj crkvi, u žaru uzvikivala: „Živeo kralj! Živela kraljica Draga!”

800px-The_wedding_of_King_Aleksandar_and_Queen_Draga_Obrenović

Draga je sad mogla da likuje nad svima njima jer je njena ljubav doživela trijumf kome je svedok bio lično car Nikolaj II Romanov. Natalija je „bljuvala vatru” iz Rusije, optužujući Dragu da je bestidnica, žena lakog morala, a uz to i nerotkinja. Ona se javno, putem pisma, odrekla sina jedinca, a otac mu je poručio da se nikad više neće vratiti u Srbiju. Milana je razočaranje zbog sinovljevog poteza odvelo u Bukurešt, pa u Beč, a 1901. i na onaj svet. Oni su polako gubili sina, a bivša gospođa Mašin sve više ga je dobijala, a koliko je taj naivni zaljubljeni dečak bio očaran svojom ljubom, svedoči i naziv kola koje se to veče igralo na svečanosti u dvoru – Kolo kraljice Drage.

Epizoda lažna trudnoća

Bio je on naivan i po pitanju nečeg mnogo ozbiljnijeg. Naime, kad je u maju 1901. godine stigla vest da je njeno visočanstvo u blagoslovenom stanju, Aleksandrovoj sreći nije bilo kraja, a u to se uverilo i 800 zvanica na balu. Pošto je znala da je od Boga odavno obeležena po tom pitanju, povukla se u letnjikovac u Smederevu i poručila narodu da je to zbog održavanja trudnoće. Tu je počela da piše i svoju autobiografiju Ja, Draga. A on je častio sve redom, pa čak i slobodom zatvorenike poput radikala Nikole Pašića ili nekadašnjeg ministra policije koji je pokušao da dokaže nemoral kraljeve „verne ljube”. U Beču 1901. umire kralj Milan, gde mu, po sopstvenoj želji a zbog ogorčenosti na sina i njegov izbor, i ostaju kosti. Aleksandar mu drži molitvu u istoj crkvi gde se venčao, a „sva ucveljena” i u crnom tu se pojavljuje i „voljena snaja”.

Red sreće, red tuge i iznenadni šok kao posledica Dragine laži, a i toga što pre nekoliko godina nije bila svesna kome se poverava. Naime, konzilijum ruskih lekara, po naredbi kraljice Natalije, opovrgao je dijagnozu francuskog kolege utvrdivši posle pregleda novopečene gospođe Obrenović da drugog stanja nikad i nije bilo. Toliko je zaludela sirotog Aleksandra da je nakon ovoga bio spreman da presudi lekarima, optuživši ih da su joj oni prekinuli trudnoću. Koliko je Aleksandar bio zaslepljen ljubavlju prema 12 godina starijoj ženi, govori podatak da se posle saznanja o lažnoj trudnoći samo rasplakao kao malo dete, nijednog momenta ne pokazavši bes i ne tražeći od nje objašnjenje. Koliko je Draga bila veličanstvena u njegovim očima, govori to da je u vreme kada je obelodanjena njena lažna trudnoća, čak određene odredbe Ustava podredio njoj. Konkretno, ukoliko bi se desilo da mu ona podari devojčicu a ne naslednika, pravo nasledstva prestola bi automatski bilo preneto. Valjda za utehu, Draga je od muža „na poklon” dobila „vojnu počast” – Konjički puk kraljice Drage.

 Život ide dalje… ili ne?!

Posle „tužnog” događaja sa „trudnoćom”, iz Smedereva se vraćaju u Beograd i započinju život u Starom kraljevskom dvoru kao da ničeg nije bilo. Ona je nastavila da uživa u svim „zasluženim” blagodetima – skupoj odeći, uživanju na balovima, pomoći sluga… S druge strane, pokazivala je i svoju humanu crtu stipendiravši mlade talente za književnost, decu iz sirotišta. Zahvaljujući njoj, čuveni komediograf Branislav Nušić bio je upravnik Narodnog pozorišta, a Vojislav Ilić je dobio spomenik. Dvoru je ostajalo više novca jer je ona uvela strogu štednju. Međutim, narod i politička javnost joj ni na čemu nisu bili zahvalni. Nisu ni Aleksandru jer je preko noći donosio i menjao ustave. Socijalisti su u martu 1902, krenuvši ka dvoru, ustali protiv kraljevskog para predvođeni Dimitrijem Tucovićem i Ljubomirom Jovanovićem, revoltirani time što im je Vlada Cincar-Marković zabranila marksistički skup. Na Terazijama su se sukobili sa žandarmerijom, kada su stradala dva protestanta. Čak je i snažnoj i „istrajnoj” Dragi svega bilo preko glave i bila je spremna da svoje mesto preda nekoj drugoj. Ali, on nije hteo ni da čuje za to. Međutim, taj umalo tragični prolećni dan nagovestio je ono što se, nažalost, dogodilo godinu dana kasnije.

Dinastija i ljubav postadoše pepeo i prah

Kobne noći, između 28. i 29. maja, u bašti kraljevskog dvora i samom dvoru bila je vesela atmosfera u kojoj su se preplitale sevdalinke, priče o Šekspiru i čuveno „Kolo kraljice Drage”. Prema nekim podacima, odlučan korak u atentatu zbio se u 1 i 45 noću. Zahvaljujući zaverenicima-doušnicima koji su te večeri bili na dužnosti u dvoru, oficiri su rapidno uleteli u spavaću sobu, ali od budućih žrtava nije bilo ni traga ni glasa. Zanimljivo je da je jedan od učesnika zavere bio i Dragin bivši dever Aleksandar Mašin, koji ju je svojevremeno optužio da je ubila njegovog brata Svetozara. U potrazi za Obrenovićima unutrašnjost kraljevskog dvora bila je izvrnuta naglavačke, a napolju su streljana Dragina dva brata. Možda najbitniji razlog njihovog streljanja, istina baziran samo na onome o čemu je čaršija brujala, bio je taj što su, kad se 23. aprila kraljica Draga nije porodila, krenule priče da bi njen mlađi brat mogao naslediti presto. Potporučnik Velimir Vemić pod prisilom traži i nalazi par, skriven i preplašen, u tajnom skrovištu do koga se dolazilo preko spavaće sobe. Njihove bele pidžame ubrzo su promenile boju u crveno. Prvo je pala Aleksandrova krv, a pošto je kapetan Mihailo Ristić likvidirao njega, presudio je i njoj. Na Draginom telu pronađeno je 18 rana od kuršuma. Nakon toga je krenulo iživljavanje. Oficiri i zaverenici su, što pražnjenjem revolvera što zamasima sabljama, dokrajčili tela kraljevskog para. Vrhunac je bio čin bacanja njihovih tela sa prozora u dvorište.

A da li je sve baš moralo biti tako…?

Sahrana je obavljena u noći između 29. i 30. maja na Starom beogradskom groblju, a opelo u Crkvi Svetog Marka. Sahranjeni su u tri sata ujutru u grobnici kraljeve babe Ane Jovane Obrenović, koja je zajedno sa knezom Mihailom poginula na Košutnjaku, na isti dan, ali 1868. U tri sata i pedeset minuta vladavina Obrenovića se završila. Njihova tela premeštena su 1941. u kriptu nove Crkve Svetog Marka zbog šestoaprilskog bombardovanja. Na jeziv način se završila era Obrenovića, ali i život jedne od naših najvećih zavodnica. Otišla je na onaj svet kao najvoljenija i najomraženija žena u isti mah. Da li je baš njen život pisao romane ili je u toj igri bilo previše Draginog hira – ko bi znao. Da li je njena ljubav prema Aleksandru bila iskrena, kao emocija svake smrtno zaljubljene žene, ili je prosto videla da će preko tog dečaka lakše doći do te zlatne krune – ostaće enigma. Reklo bi se: „Nije zlato sve što sija!”

Marija Božanić

 Izvor: časopis Istorija, Ecoprint d. o. o., februar 1/2010, Beograd, str. 38–40.

[1] Srpska književna zadruga objavila je 2016. godine roman Policajka Mačje oko Gzavija de Montepena u prevodu Drage Mašin. Roman je izlazio u delovima u novinama Ustavnost. Poslednji nastavak objavljen je u broju 89 godine 1885; na kraju romana stoji: „Beograd, 1884 godine” – prev. D. S. M”. Glavni urednik SKZ Dragan Lakićević prekucao je čitav roman iz tih novina. SKZ je objavila delo zbog prevodioca i zbog sačuvanog srpskog jezika s polovine 19. veka [nap. Srpski legat].

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

bodnarov
Prethodni članak

Umro je vjar i slikar Stevan Bodnarov

220px-Božidar_Kovačević
Naredni članak

Umro je književnik Božidar Kovačević