АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

ДРАГА МАШИН – ЖРТВА СОПСТВЕНОГ ХИРА?

Када је видела да метак иде ка Александру, краљица Драга је својим телом покушала да му спаси живот. Није успела… Десило се само то да је и њен већ у следећем тренутку био угашен…

Те 29. мајске ноћи, у праскозорје, владавина династије Обреновић претворила се у пепео и прах. Сагорела је у том тренутку и једна од најфаталнијих љубави у српској историји. За пола трептаја ока Драга Обреновић постала је синоним за жену која зна шта хоће, али на путу остварења својих циљева не бира средства. Храбро или лудо?

Ко је била ова фатална заводница са којом је окончана династија Обреновић?

Дама још од малих ногу

Драга Луњевица је рођена 23. септембра 1867. године у Горњем Милановцу у богатој породици. Потекла је од оца Пантелије, окружног начелника и мајке Анђелије, домаћице. Прва „спона” са Обреновићима био је њен деда Никола Милићевић Луњевица, који је био пријатељ Милоша Обреновића. Од малих ногу стасавала је у даму, и лепу и паметну. Кад је имала свега девет година, родитељи је шаљу на школовање у Београд, где је најпре завршила основну школу, а потом и такозвани Женски завод. Из школске клупе изашла је богатија за знање три страна језика – француског, немачког и руског. То што је дете из имућне породице и татина мезимица није утицало на њену жељу да буде самостална и да сама зарађује за живот. Чинила је то захваљујући свом таленту за писање, који су препознали уредници појединих страних часописа, а такође захваљујући и преводилаштву. Госпођица Луњевица је била заљубљиве природе, а њена прва љубав био је Богдан Поповић. И како то обично бива кад је неко самосвестан и зрелији од своје генерације, избор њеног срца је био неколико година старији од ње. Сходно томе, њихово збориште је био, и данас култни, Клуб књижевника. Међутим, и нешто друго је бивало у 19. веку кад сте ћерка којој су имућни родитељи пружили све. Удаја за њихов избор.

Први муж Светозар Машин

Ту долазимо до чувеног презимена Машин. Наиме, господин и госпођа Луњевица су „кô створеног” за своју шеснаестогодишњу ћерку видели 15 година старијег Светозара Машина, рударског инжењера богатог порекла. Није га волела, али нико је то није ни питао. Јесте се удала добро, добила звучно презиме, али није била емотивно остварена. Уз то, десило јој се нешто што се не може пожелети ниједној жени – да изгуби способност рађања, и то сасвим невероватно и баксузно: оклизнула се на поледици и незгодно пала. Ту тајну је прећутала од свих, осим од жене којој баш и није морала то да каже. У тој „брачној идили” била је тек три године. Са 19 година већ је била удовица, а једини траг од њеног мужа за њу је била наслеђена пензија и утицајно име. Занимљиво је да јој се управо за време тог „трогодишњег посла” појавила друга спона с династијом. За њу је, гле ироније, био заслужан нико други до инжењер Светозар, који је био одличан пријатељ са оцем њене животне љубави, са Миланом Обреновићем. Чак је и сама Драга у више наврата одлазила код свог будућег свекра. Умрли су јој родитељи, преузела је бригу о петорици браће и сестара. Понестајало је новца, морала је поново да засуче рукаве. Вратила се преводилачким водама[1], новинарству… Увидевши да ни тако не успева да преживи, покушава, овај пут својевољно, да се уда из интереса за извесног француског инжењера. Бива одбијена. „Случајне” споне с Обреновићима више нису биле потребне јер је Драга, најзад, добила улогу у краљевској породици.

Фатални сусрет у Бијарицу

Наиме, постала је лична пратња краљици Наталији по њеном разводу од краља Милана. Актуелна и будућа краљица су време проводиле у дворцу Сашино у бањском лечилишту Бијариц у Француској, који је добио име по „малом краљевићу”, сину јединцу, Александру. Двадесетједногодишња дворска дама постала је сенка својој будућој свекрви и с њом стигла чак до Русије, код царских Романових. А кад се пред њом појавио њен „цар”? Александар је у француско лечилиште стигао у пролеће 1895. Упутио се једног дана на плажу, о којој се бринула Драга, и умало се није удавио. Спасле су га њене руке. Иако је мајка крај свог јединца видела жену плаве крви, пустила је сина да неко време ужива у пролазној романси с њеном слушкињом. Међутим, истинска страст се разбуктала и веза зреле Драге и „младог и зеленог” Саше све више је слутила на брак. Саша се, кад је имао 18 година, поверио једном тадашњем функционеру да је сав зајапурен чкиљио кроз кључаоницу мајчине собе, у којој су, тад блиске пријатељице, краљица Наталија и његова драга распредале интимне приче.

Инаћење јавном објавом веридбе

У међувремену се „краљица његовог срца” приближила тренутку кад ће и заправо постати „дама са круном” будући да је краљ Милан предао сину престо и да је венчање било све извесније. Упркос томе што су је многи виђали на важним пријемима и хвалили због лепоте, памети и финих манира, 8. јула 1900, кад је њена рука испрошена, цела Србија се окренула против ње. Србија је била изреволтирана Александровом дрскошћу да сам себи одреди животну сапутницу, па још да одлуку о веридби обелодани у новинама. Јавном објавом веридбе он је, на неки начин, лечио комплексе и желео да докаже да му нико не може ништа и да има своје ја. Неки сматрају да је узрок Александровог избора животне сапутнице била траума због развода родитеља, због чега је остао жељан љубави. Та љубав се превасходно односила на мајку. Он, миран и ушушкан, а читава земља гневна на њега, због ње. Чак се и тадашњи министар полиције Ђорђе Генчић подигао против новопечене краљице, пронашавши против ње 12 докумената који говоре о томе са којим је све ожењеним мушкарцима Драга била.

Краљ Александар и краљица Драга

Краљ Александар и краљица Драга

 Љубав јача од свих препрека

Колико је постарија Драга опчинила знатно млађег Александра, говори податак да се он не трепнувши окренуо против оца, а врхунац је било помиловање радикала који су били иза решетака због покушаја атентата на Милана (Ивањдански атентат). Њих двоје су се тресли од плиме најватренијих осећања, а она је уздрмала власт у Србији. Пошто је венчање званично заказано за 23. јул, читава влада је поднела оставке. Јер, он им није испунио жељу да се ожени каквом иностраном принцезом. Ствар је отишла толико далеко да је министар иностраних послова Андра Ђорђевић молио београдског митрополита да им не да благослов. Ургенција је уродила плодом. Али, кад је Александар запретио да ће земља остати без краља, митрополит је смешкао своје ставове. Наједном је иста она маса огорчена „сумњивим моралом” будуће краљице њој клицала на дан венчања и после склапања брака у Саборној цркви, у жару узвикивала: „Живео краљ! Живела краљица Драга!”

800px-The_wedding_of_King_Aleksandar_and_Queen_Draga_Obrenović

Драга је сад могла да ликује над свима њима јер је њена љубав доживела тријумф коме је сведок био лично цар Николај II Романов. Наталија је „бљувала ватру” из Русије, оптужујући Драгу да је бестидница, жена лаког морала, а уз то и нероткиња. Она се јавно, путем писма, одрекла сина јединца, а отац му је поручио да се никад више неће вратити у Србију. Милана је разочарање због синовљевог потеза одвело у Букурешт, па у Беч, а 1901. и на онај свет. Они су полако губили сина, а бивша госпођа Машин све више га је добијала, а колико је тај наивни заљубљени дечак био очаран својом љубом, сведочи и назив кола које се то вече играло на свечаности у двору – Коло краљице Драге.

Епизода лажна трудноћа

Био је он наиван и по питању нечег много озбиљнијег. Наиме, кад је у мају 1901. године стигла вест да је њено височанство у благословеном стању, Александровој срећи није било краја, а у то се уверило и 800 званица на балу. Пошто је знала да је од Бога одавно обележена по том питању, повукла се у летњиковац у Смедереву и поручила народу да је то због одржавања трудноће. Ту је почела да пише и своју аутобиографију Ја, Драга. А он је частио све редом, па чак и слободом затворенике попут радикала Николе Пашића или некадашњег министра полиције који је покушао да докаже неморал краљеве „верне љубе”. У Бечу 1901. умире краљ Милан, где му, по сопственој жељи а због огорчености на сина и његов избор, и остају кости. Александар му држи молитву у истој цркви где се венчао, а „сва уцвељена” и у црном ту се појављује и „вољена снаја”.

Ред среће, ред туге и изненадни шок као последица Драгине лажи, а и тога што пре неколико година није била свесна коме се поверава. Наиме, конзилијум руских лекара, по наредби краљице Наталије, оповргао је дијагнозу француског колеге утврдивши после прегледа новопечене госпође Обреновић да другог стања никад и није било. Толико је залудела сиротог Александра да је након овога био спреман да пресуди лекарима, оптуживши их да су јој они прекинули трудноћу. Колико је Александар био заслепљен љубављу према 12 година старијој жени, говори податак да се после сазнања о лажној трудноћи само расплакао као мало дете, ниједног момента не показавши бес и не тражећи од ње објашњење. Колико је Драга била величанствена у његовим очима, говори то да је у време када је обелодањена њена лажна трудноћа, чак одређене одредбе Устава подредио њој. Конкретно, уколико би се десило да му она подари девојчицу а не наследника, право наследства престола би аутоматски било пренето. Ваљда за утеху, Драга је од мужа „на поклон” добила „војну почаст” – Коњички пук краљице Драге.

 Живот иде даље… или не?!

После „тужног” догађаја са „трудноћом”, из Смедерева се враћају у Београд и започињу живот у Старом краљевском двору као да ничег није било. Она је наставила да ужива у свим „заслуженим” благодетима – скупој одећи, уживању на баловима, помоћи слуга… С друге стране, показивала је и своју хуману црту стипендиравши младе таленте за књижевност, децу из сиротишта. Захваљујући њој, чувени комедиограф Бранислав Нушић био је управник Народног позоришта, а Војислав Илић је добио споменик. Двору је остајало више новца јер је она увела строгу штедњу. Међутим, народ и политичка јавност јој ни на чему нису били захвални. Нису ни Александру јер је преко ноћи доносио и мењао уставе. Социјалисти су у марту 1902, кренувши ка двору, устали против краљевског пара предвођени Димитријем Туцовићем и Љубомиром Јовановићем, револтирани тиме што им је Влада Цинцар-Марковић забранила марксистички скуп. На Теразијама су се сукобили са жандармеријом, када су страдала два протестанта. Чак је и снажној и „истрајној” Драги свега било преко главе и била је спремна да своје место преда некој другој. Али, он није хтео ни да чује за то. Међутим, тај умало трагични пролећни дан наговестио је оно што се, нажалост, догодило годину дана касније.

Династија и љубав постадоше пепео и прах

Кобне ноћи, између 28. и 29. маја, у башти краљевског двора и самом двору била је весела атмосфера у којој су се преплитале севдалинке, приче о Шекспиру и чувено „Коло краљице Драге”. Према неким подацима, одлучан корак у атентату збио се у 1 и 45 ноћу. Захваљујући завереницима-доушницима који су те вечери били на дужности у двору, официри су рапидно улетели у спаваћу собу, али од будућих жртава није било ни трага ни гласа. Занимљиво је да је један од учесника завере био и Драгин бивши девер Александар Машин, који ју је својевремено оптужио да је убила његовог брата Светозара. У потрази за Обреновићима унутрашњост краљевског двора била је изврнута наглавачке, а напољу су стрељана Драгина два брата. Можда најбитнији разлог њиховог стрељања, истина базиран само на ономе о чему је чаршија брујала, био је тај што су, кад се 23. априла краљица Драга није породила, кренуле приче да би њен млађи брат могао наследити престо. Потпоручник Велимир Вемић под присилом тражи и налази пар, скривен и преплашен, у тајном скровишту до кога се долазило преко спаваће собе. Њихове беле пиџаме убрзо су промениле боју у црвено. Прво је пала Александрова крв, а пошто је капетан Михаило Ристић ликвидирао њега, пресудио је и њој. На Драгином телу пронађено је 18 рана од куршума. Након тога је кренуло иживљавање. Официри и завереници су, што пражњењем револвера што замасима сабљама, докрајчили тела краљевског пара. Врхунац је био чин бацања њихових тела са прозора у двориште.

А да ли је све баш морало бити тако…?

Сахрана је обављена у ноћи између 29. и 30. маја на Старом београдском гробљу, а опело у Цркви Светог Марка. Сахрањени су у три сата ујутру у гробници краљеве бабе Ане Јоване Обреновић, која је заједно са кнезом Михаилом погинула на Кошутњаку, на исти дан, али 1868. У три сата и педесет минута владавина Обреновића се завршила. Њихова тела премештена су 1941. у крипту нове Цркве Светог Марка због шестоаприлског бомбардовања. На језив начин се завршила ера Обреновића, али и живот једне од наших највећих заводница. Отишла је на онај свет као највољенија и најомраженија жена у исти мах. Да ли је баш њен живот писао романе или је у тој игри било превише Драгиног хира – ко би знао. Да ли је њена љубав према Александру била искрена, као емоција сваке смртно заљубљене жене, или је просто видела да ће преко тог дечака лакше доћи до те златне круне – остаће енигма. Рекло би се: „Није злато све што сија!”

Марија Божанић

 Извор: часопис Историја, Ecoprint d. o. o., фебруар 1/2010, Београд, стр. 38–40.

[1] Српска књижевна задруга објавила је 2016. године роман Полицајка Мачје око Гзавија де Монтепена у преводу Драге Машин. Роман је излазио у деловима у новинама Уставност. Последњи наставак објављен је у броју 89 године 1885; на крају романа стоји: „Београд, 1884 године” – прев. Д. С. М”. Главни уредник СКЗ Драган Лакићевић прекуцао је читав роман из тих новина. СКЗ је објавила дело због преводиоца и због сачуваног српског језика с половине 19. века [нап. Српски легат].

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

bodnarov
Претходни чланак

Умро је вјар и сликар Стеван Боднаров

220px-Божидар_Ковачевић
Наредни чланак

Умро је књижевник Божидар Ковачевић