Савремена педијатрија у Европи развија се у 19. веку када се издвојила као самостална грана медицине. Прва катедра за педијатрију основана је у Берлину 1872. године, а потом у Паризу 1892.године. У српској средини, почетак педијатријске праксе налазимо у раду др Платона Папакостопулоса почетком 20. века, и његовом лечењу шарлаха, дифтерије и других заразних болести тог времена. Поред њега утемељивачи ове области код нас били су др Миленко Матерни, др Милан Петровић, др Надежда Станојевић (прва жена педијатар у Србији) и др Ђура Јовановић. За пожртвован и успешан рад др Папакостопулос одликован је Орденом Светог Саве IV реда 1910. године.
Платон Папакостопулос рођен је у Београду 1864.године чији су родитељи, мајка Ефталија и отац Панајот (1820-1879), били Грци. Поред Платона имали су још четворо деце.

1.Породица Папокостопулос, др Платон као дете у крилу мајке

Платоново интересовање за медецину потекло је од оца, угледног београдског лекара и једног од оснивача Српског лекарског друштва који је из Велведоса (Грчка) дошао у Нови Сад 1835. године запосливши се као учитељ у грчкој основној школи. Након више година одлази у Беч где је стекао диплому доктора медицине. Одмах по завршетку студија вратио се у Београд и 1845. године започео лекарску праксу. Иако лекар, за живота је радио и као преводилац са грчког на српски језик. Поред многих дела превео је Илијаду и Одисеју. Због својих заслуга Милан Ђ. Милићевић, у књизи Поменик знаменитих људи у српском народу новијег доба, др Панајота Папакостопулоса сврстава у ред знаменитих личности Србије 19. века. У Београду је саградио кућу на Варош капији, у Космајској 38 (данас ул.Маршала Бирјузова) у којој се родио његов син Платон. У близини очевог дома, у улици Топличин венац 9 др Платон је подигао сопствену кућу која представља репрезентативну градску вилу с почетка 20. века, дело чувеног архитекте Милана Антоновића.

2. Изглед куће др Платона Папакостопулоса у ул.Топличин венац 9, (угао са ул.Царице Милице)Београд

Често су старе куће попут кадра немог филма или заустављене слике. Као „старе лепотице“, поред којих пројуримо и летимично пређемо погледом дрзнувши нас својом ванвременском елеганцијом. Као једини сведоци прошлости или успомене на давно прохујала времена, значајне људе и њихова дела, који у својој тишини, чувају причу о догађајима утканим у колективну судбину становника једног града, коју сада са поносом исписујемо овде.
Платон је детињство провео на Варош капији где је завршио основну школу Краљ Петар I, а потом Прву београдску гимназију. Како је то некад бивало, после матуре одслужио је у Нишу војни рок. Платон је уписао прво Правни факултет Велике школе у Београду 1884. године, вероватно из финансијских разлога јер медицину није могао свако да студира. У том тренутку, Платон је једина мушка глава у породици. Током његовог гимназијског периода умрли су му и отац и старији брат Перикле.
Не постоје поуздани подаци о његовом одласку на студије медицине у Грац и Беч, али било како било, успео је да стекне диплому доктора медицине у Бечу 1892. године која се данас чува у Музеју Српског лекарског друштва.
Услед тешке здравствене ситуације у Србији у 19. веку у којој нема довољно болница и услова за смештај болесника као и медицинског особља, Платон је одмах по повратку са студија добио место лекара Среза посавског са седиштем у Обреновцу. На самом почетку своје лекарске праксе, преданим и пожртвованим радом стекао је огромно поверење и поштовање људи посебно болесника. Нарочиту пажњу посветио је здравственом просвећивању друштва у Србији где год је радио. Када су му прилике дозвољавале одлазио је на усавршавања у Београд и Беч, а потом своје радове и запажања објављивао у стручним публикацијама, у којима се највише бавио болестима код деце и омладине.
После пет година рада у Обреновцу добио је финансијску помоћ и дозволу од Министарства унутрашњих дела за специјализацију педијатрије у Дечијој клиници у Бечу где је провео годину дана (1897-1898). Радио је са чувеним бечким педијатрима, а затим се вратио у Београд добивши место шефа Дечијег одељења Прве варошке болнице, а потом место шефа Одељења за дечије болести са статусом окружног физикуса. Почетак његовог рада у болници није много познат осим да је др Платон у Београд донео вакцину против шарлаха и одржао запажено предавање на тему ове болести и њеног лечења. На првом конгресу лекара и природњака у Србији 1904. године др Платон је излагао са радом под називом „Лечење шарлаха Мозеровим серумом“. Савремена дешавања на пољу педијатрије пратио је учествовањем на конгресима у Европи.
Поред рада у болници др Платон је обављао и приватну лекарску праксу у ординацији у свом дому на Топличином венцу 9. За њега није било радног времена када су деца у питању примао је позиве и дању и ноћу.
Такође био је члан Српског лекарског друштва, а од највећег значаја је његово ангажовање на оснивању Фонда за помоћ својих сиромашних чланова лекара, њихових породица и сирочади.

Породица др Палтона Папакостопулоса

Др Платон се оженио Емилијом Гађански ћерком адвоката Љубомира Гађанског, унуком др Јована Стејића једног од првих лекара у Кнежевини Србији. О њиховом венчању писале су ондашње Београдске новине. Платон и Емилија имали су троје деце: Милоша, Љубицу и Јелисавету. Син Милош умро је од шарлаха, јер је Платон остао без серума за терапију.

Платон у ратовима 1912-1915

Учествовао је у Балканским ратовима и Првом светском рату.
У Балканским ратовима имао је чин санитетског мајора. Током 1913. године био је у Солуну са задатаком да прихвата рањенике и болеснике Моравске дивизије који су транспортовани из Албаније преко Грчке у Србију. Касније је боравио у Скопљу на дужности лекара војне болнице, и Прибоју као командир I пољске болнице Дринске дивизије. Др Платон умро је од пегавог тифуса 1915. године.

3. Др Платон као командир I пољске болнице Дринске дивизије

Сви стручи радови др Папакостопулоса налазе се у Српском лекарском друштву. Стручна мишљења и истраживања на пољу дечије медицине почео је да објављује одмах по завршетку студија.
Из угла данашњег човека веома је интересантан његов реферат под називом “О прераној женидби наших младића“ у којем пише о појави „кржљавости“ код српских младића уочивши приликом прегледа њихове развојне проблеме, што је доводио у везу са њиховом прераном женидбом. Предложио је закон „ Да се нико не сме женити пре него што одслужи војни рок“. По њему, сувише млади и неразвијени родитељи рађају „кржљаву“ децу. Други разлог је био моралне природе јер тако мушкарци неће остављати младу жену да самује јер то по њему може да утиче на морал у браку.
Истраживао је и алтернативна лечења. Објавио је рад на тему хомеопатије и хомеотерапије под називом „Шта је то хомеопатија“ у којем објашњава врсте и коришћење хомеопатских лекова и њихове индикације. Међутим, у закључку реферата он се негативно изјашњава: „Од куда да такве глупости ухвате корена у западној Европи и Америци“..

Библиографија:

1.В.Д.Пешић;Будимир Б. Павловић, Први педијатри и прве педијатријске установе у Србији, Београд 2006.
2.Н.Мишковић, Базари и булевари-свет живота у Београду 19.века, МГБ, 2003 Београд
3. Д.Стојановић, Калдрма и асфалт-урбанизација и европеизација Београда 1890-1914, Београд 2009.

Напомена 1: М.Ђ.Милићевић био је члан Српске краљевске академије, члан краљевске академије у Петрограду, председник Српског археолошког друштва, библиотекар Народне библиотеке и државни саветник.Завршио је Богословију у Београду.Објавио бројна дела из српске друштвене историје.

Напомена 2: Медицински факултет у Београду основан је 1919. године у саставу Београдског универзитета. До тада су српски студенти медицине искључиво стипендирани од стране државе на страним универзитетима па је школованих лекара у Србији било мало. У то време Београд је имао три болнице: Прву варошку болницу (Општу државну болницу), Болницу за с ума сишавше (душевна болница) и Војна болница (данас се налази у кругу Клиничко-болничког центра Београда).

Извор фотографија: В.Д.Пешић; Будимир Б. Павловић, Први педијатри и прве педијатријске установе у Србији, Београд 2006