AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivosti

„DOSTA, MILE, POLJUBI TATU SVOG, PA ĆEMO KUD KOJI, U IME…”

Nebo sumornoga dana svršavalo je u blatu. Ono je stajalo odmah iza groblja, teško usađeno u mulj, u sredinu gomile ljudi, tamno, uspravno, sa ogromnim sivim oblacima koji su se, kao polipi i reptilije, micali i puzali uz bezmerni, vlažni zid. Oštra, tvrda hladnoća dolazila je odande.

Stevan je stajao pred tim nebom, kao pred kakvom mitološkom slikom, koju su reptilije oživele, tamne i ljigave, balave. Bio je sićušan i zastrašen i ruke su mu visile bespomoćno. Sve se smanjivalo pred tim nebom, i ljudi su se kotrljali negde dole kao brisani teškim i mutnim talasima.

Svi su se spremali da pođu zajedno iz varoši, i gazdarica, žena crnogorskog majora, sa svojom malom sestrom i sinčićem, uvijenim u rpu šamija i šalova. Kad je već sve bilo na konjima, kad su sva vrata zakovana i postavljeni katanci, u Peć su odjednom stigli odredi generala Vešovića. Trebalo je da pođu na neprijatelja i zaustave ga negde posle Mitrovice. Muž žene koja je udarila i poslednji katanac, odvojivši se začas od trupa da bi video svoju porodicu, gledao je svoga sina kako je privezan već za samar, ruku tako duboko uvučenih u nedra, i celog tela tako zagubljenog u šavove, da su samo još oči označavale da je u tome zavežljaju živo biće. Dečak se rasplakao želeći da pođe s ocem, ali pošto su imali isuviše malo vremena, ‒ on koji je imao da nađe mesta za bivakovanje svojim ljudima i ona koja je bila rešena da odvede ceo ovaj karavan bar do prvih hanova, ‒ ostaviše sve onako kako je bilo, i dečaka i devojčicu na konjima, pa, izvalivši na brzu ruku i bez milosti jedna vrata, uđoše samo njih dvoje u kuću. On je rekao glasno, pred svima, ne pašteći se mnogo da ih ubedi, kako će unutra tražiti za sebe samo čistu preobuku. Ona koja je srela svoga čoveka, crvena i uzrujana, udarala je nespretno sekiricom po onome što je maločas zakivala, i nije ništa objašnjavala.

Čekali su svi dvaestinu minuta pred kućom, ljuti, uspravni, bledi, mrzeći te što su ušli unutra… Nebo je sada jurilo uskomešanim oblacima uvis. Silni propeti konji otimali su se kroz ugasite i besne magle. Zmajevi obešenih krila vili su se odande u grčevima.

Vrata su se najzad otvorila i, kao da bi to bili neki mladenci koji ima da se pojave, srećni, umorni i izmučeni, pred prolamanjem horizonata, crnjim i uzburkanijim nego što je noć koja treba da naiđe, on je držao nju rukom oko pasa i oni su se gledali sa ushićenjem i ljubavlju kojom tek kao da počinje život. Zatim su pogledali u sve ostale što su čekali, i nisu videli jetkost na svim licima. Dečak je plakao kroz krpe i niko nije pokušavao da ga uteši. Ona je onda uzela muža za ruku i prišla zajedno s njim detetu.

‒ Dosta, Mile, poljubi tatu svog, pa ćemo kud koji, u ime… ‒ reče i razmaknu maramu oko izbalavljenih detinjih usana, da bi se veliki napomađeni brci spustili na njih. Ali dete je bilo isuviše uvređeno da bi se radovalo tome poljupcu i zaplakalo je samo još jače.

Bilo je već tri sata kada su svi pošli. Stevan Papa-Katić gledao je u to veliko nebo koje se propinjalo nad njima. Oni su išli ispod njega, sićušni i zli. Prolazeći pored kratkih ulica, Stevan je još neprestano gledao niz njih, iako nije bilo više nikakvog izgleda da bi se Milan mogao da pojavi. Pojavio ili ne, Stevanu je, tako mu se bar činilo, bilo sada sasvim svejedno. Ništa, dakle, nije značio početak života! To što su provodili časove u granama duda, što su baš u onom času gađali onu devojku loptom, a posle, užasnuti, čekali da se ubije. To: Palilula, Tašmajdan, primerak Ilijade, u koji su složno presovali mlazeve iznenadnog i prvog ushićenja… Nijedan od ljudi koje su sretali izlazeći iz Peći nije imao veze s tim. Iskakali su kao iz ludila, jer je Stevan znao da neće više nikada da ih sretne. Samo je gledao u njihova lica da bi našao na njima znak sudbine, njihove ili baš svoje, jer ih više nikada nije imao da sretne. I sve je to bilo izgubljeno zauvek. Kao i ceo početak života: tako zamršen, uzrujan! I onda… niko od njih nije želeo čak ni da drugi budu gladni, ni da budu siti. Ni dobri, ni zli, ravnodušni, oni su izlazili u neki ponor vremena ili prostora, pojavljujući se iznenada opet negde, kao ponornice, ili više nikada i nigde. Hteo je da zna da li su mu bliski, da li ih voli, i nije umeo da nađe odgovor.

 

Rastko Petrović

 

Petrović 2017: Rastko Petrović, Dan šesti, Beograd: Krfsko društvo grčko-srpskog prijateljstva, str. 117‒119.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Milan_Kasanin
Prethodni članak

Rođen je istoričar umetnosti Milan Kašanin

Miodrag-Jovanovic-0000020206169
Naredni članak

Rođen je istoričar umetnosti i profesor Miodrag Jovanović