АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

„ДОСТА, МИЛЕ, ПОЉУБИ ТАТУ СВОГ, ПА ЋЕМО КУД КОЈИ, У ИМЕ…”

Небо суморнога дана свршавало је у блату. Оно је стајало одмах иза гробља, тешко усађено у муљ, у средину гомиле људи, тамно, усправно, са огромним сивим облацима који су се, као полипи и рептилије, мицали и пузали уз безмерни, влажни зид. Оштра, тврда хладноћа долазила је оданде.

Стеван је стајао пред тим небом, као пред каквом митолошком сликом, коју су рептилије оживеле, тамне и љигаве, балаве. Био је сићушан и застрашен и руке су му висиле беспомоћно. Све се смањивало пред тим небом, и људи су се котрљали негде доле као брисани тешким и мутним таласима.

Сви су се спремали да пођу заједно из вароши, и газдарица, жена црногорског мајора, са својом малом сестром и синчићем, увијеним у рпу шамија и шалова. Кад је већ све било на коњима, кад су сва врата закована и постављени катанци, у Пећ су одједном стигли одреди генерала Вешовића. Требало је да пођу на непријатеља и зауставе га негде после Митровице. Муж жене која је ударила и последњи катанац, одвојивши се зачас од трупа да би видео своју породицу, гледао је свога сина како је привезан већ за самар, руку тако дубоко увучених у недра, и целог тела тако загубљеног у шавове, да су само још очи означавале да је у томе завежљају живо биће. Дечак се расплакао желећи да пође с оцем, али пошто су имали исувише мало времена, ‒ он који је имао да нађе места за биваковање својим људима и она која је била решена да одведе цео овај караван бар до првих ханова, ‒ оставише све онако како је било, и дечака и девојчицу на коњима, па, изваливши на брзу руку и без милости једна врата, уђоше само њих двоје у кућу. Он је рекао гласно, пред свима, не паштећи се много да их убеди, како ће унутра тражити за себе само чисту преобуку. Она која је срела свога човека, црвена и узрујана, ударала је неспретно секирицом по ономе што је малочас закивала, и није ништа објашњавала.

Чекали су сви дваестину минута пред кућом, љути, усправни, бледи, мрзећи те што су ушли унутра… Небо је сада јурило ускомешаним облацима увис. Силни пропети коњи отимали су се кроз угасите и бесне магле. Змајеви обешених крила вили су се оданде у грчевима.

Врата су се најзад отворила и, као да би то били неки младенци који има да се појаве, срећни, уморни и измучени, пред проламањем хоризоната, црњим и узбурканијим него што је ноћ која треба да наиђе, он је држао њу руком око паса и они су се гледали са усхићењем и љубављу којом тек као да почиње живот. Затим су погледали у све остале што су чекали, и нису видели јеткост на свим лицима. Дечак је плакао кроз крпе и нико није покушавао да га утеши. Она је онда узела мужа за руку и пришла заједно с њим детету.

‒ Доста, Миле, пољуби тату свог, па ћемо куд који, у име… ‒ рече и размакну мараму око избалављених детињих усана, да би се велики напомађени брци спустили на њих. Али дете је било исувише увређено да би се радовало томе пољупцу и заплакало је само још јаче.

Било је већ три сата када су сви пошли. Стеван Папа-Катић гледао је у то велико небо које се пропињало над њима. Они су ишли испод њега, сићушни и зли. Пролазећи поред кратких улица, Стеван је још непрестано гледао низ њих, иако није било више никаквог изгледа да би се Милан могао да појави. Појавио или не, Стевану је, тако му се бар чинило, било сада сасвим свеједно. Ништа, дакле, није значио почетак живота! То што су проводили часове у гранама дуда, што су баш у оном часу гађали ону девојку лоптом, а после, ужаснути, чекали да се убије. То: Палилула, Ташмајдан, примерак Илијаде, у који су сложно пресовали млазеве изненадног и првог усхићења… Ниједан од људи које су сретали излазећи из Пећи није имао везе с тим. Искакали су као из лудила, јер је Стеван знао да неће више никада да их сретне. Само је гледао у њихова лица да би нашао на њима знак судбине, њихове или баш своје, јер их више никада није имао да сретне. И све је то било изгубљено заувек. Као и цео почетак живота: тако замршен, узрујан! И онда… нико од њих није желео чак ни да други буду гладни, ни да буду сити. Ни добри, ни зли, равнодушни, они су излазили у неки понор времена или простора, појављујући се изненада опет негде, као понорнице, или више никада и нигде. Хтео је да зна да ли су му блиски, да ли их воли, и није умео да нађе одговор.

 

Растко Петровић

 

Петровић 2017: Растко Петровић, Дан шести, Београд: Крфско друштво грчко-српског пријатељства, стр. 117‒119.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Milan_Kasanin
Претходни чланак

Рођен је историчар уметности Милан Кашанин

Miodrag-Jovanovic-0000020206169
Наредни чланак

Рођен је историчар уметности и професор Миодраг Јовановић