Доситеј је још у Чакову заволео књигу и дуге часове бесаних ноћи, уз трепераву светлост лојане свеће, проводио у читању катихизиса, јеванђеља, пролога и житија светих отаца. У Хопову, у којем је био пуне три године, ишчитао је све књиге до којих је могао доћи и које су га, из манастирске књижнице, јамачно могле интересовати. Убрзо, затим, већ засићен отужном моралистичком литературом и схоластичким мудровањем, очима упереним ван манастирских зидина, пошао је, „духом за крухом”, у потрагу за новим истинама живота које су му се, чини се не без узрока, одмах указале у пуном кошмарном интензитету. Одлазећи из калуђерске смирености у вртлог свакодневице и, истовремено, полазећи на вечно путовање с краја на крај наших земаља и пребивалишта чак врло удаљених народа, са кршевитог и стално жедног камена Далмације у забити Шклов, на пример, Доситеј је у првих 20 година својих странствовања упознао многе културне центре просвећеног света ‒ Смирну, острво Хиос, Цариград и приобална места на Црноморском приморју, с једне стране, и Беч, Модру, Братиславу, Трст, Венецију, Болоњу, Фиренцу, Ферару, Пизу, Ливорно, Лајпциг, Хале, Париз и Лондон, као круну и врхунац свега што је дотад видео, с друге стране. У многим од тих градова посећивао је, кад је могао, позоришне, оперске и балетске представе, навраћао у раскошне музеје и богате библиотеке и дивио се, из почетка ненавикнут на сличне призоре, цветним баштама и као под конац урађеним парковима. Свуда, где год му се прилика пружила, гледао је како срећнији од његовог народа живе и сваким даном све више, дубље и искреније желео и сâм тако живети.

Читав живот, дуг толико деценија, Доситеј је провео у прикупљању своје библиотеке. Интелектуалац по превасходству, обдарен многостраним врлинама и талентом, ваљда оним најређим, да лако прима и много даје, полиглот и ерудит, и писац, уосталом, од крви и истанчаног, сензибилног нерва, он је још од првих дана свог књижевног рада, па онда дугих 40 и нешто више година, спознавао нужност поседовања са знањем и укусом одабраних књига и већ према могућностима, материјалним и духовним, пунио полице тог једино стварног иметка. У првом периоду својих странствовања, упућен на хеленизирани исток, долазио је до књигâ и рукописâ углавном на грчком и латинском језику, али је у каснијим годинама, после свих животних искустава пунио своју библиотеку и књигама са других изворишта, писаних на руском, француском, италијанском и немачком језику. За време шестомесечног бављења у Енглеској, најзад, пошто је несхватљивом брзином и неописивом лакоћом савладао језик дотад му непознатог народа, Доситеј је набавио и известан број књига штампаних на енглеском језику. Тако је, како сам каже, направио „малу енглеску библиотеку”.

У другом делу аутобиографије Живот и прикљученија, у поглављу у којем је оставио драгоцене записе о свом боравку на Британским острвима, Доситеј је поред других навео и ту појединост да је од неколицине енглеских пријатеља, с којима је остварио непосредне односе, повремено добијао скупоцене књиге на дар. Тако је, на пример, од лекара Гулјелма (Вилјема) Фордајса, једног од двадесетпеторице синова богатог трговца и председника општине у Абердину Џорџа Фордајса примио већи број „књига лепих”, док је од двојице „младих господина” Хенрика Торнбола и Гулјелма Валиота добио такође неколико „преизрјадних књига”.[1]

Боривоје Маринковић

ИЗВОР: Маринковић 2008: Боривоје Маринковић, Трагом Доситеја Обрадовића, Београд: „Службени гласник”, стр. 109‒110.

[1] Д. Обрадовић, Сабрана дела I, 1811‒1961, Београд, 1961, 269‒270.