АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиКуће и зграде

Дом за с ума сишавне

Почетком треће деценије 19. века, након крвавих обрачуна током Првог и Другог српског устанка, у Србији су били значајно стабилизовани односи између Срба и Турака, а кнез Михаило Обреновић је био цењен и поштован српски вођа. Било је то време сталних српских захтева за аутономију у оквиру Отоманске империје, почетак пута ка потпуној слободи, која ће стићи 1867. године, за време владавине кнеза Михаила, Милошевог сина, када је и последњи турски војник напустио Београдску тврђаву. Ранији „разговори оружјем” замењени су правим дипломатским преговорима и надмудривањима… А кнез Милош је на том терену, иако неписмен, био прави мајстор. Оно што је било незамисливо пре времена и за време Српске револуције тих година било је сасвим природно. У много чему оно што су могли Турци – могли су и Срби. Па и кад је у питању била помоћ првих лекара, пристиглих у српску престоницу.

Први прави лекар, после познатих средњовековних лекара у држави Немањића, углавном Грка и Италијана, стигао је у Београд 1823. године. Био је то доктор Вито Ромита, пореклом Италијан. У српску престоницу, по старим историјским документима, дошао је из Цариграда, као лични лекар тадашњег београдског везира. Нешто касније постао је и лични лекар кнеза Милоша Обреновића. Пошто му је била намера да дуже остане у Београду, већ наредне, 1824. године, направио је кућу на узвишици изнад Мокролушке реке (више не постоји), која се уливала у Саву испод данашње Мостарске петље, а на простору актуелне Специјалне болнице за психијатријске болести Др Лаза Лазаревић.

Ова кућа доктора Ромите, касније названа Докторова кула, представљала је, у то време, право архитектонско чудо, како по спољњем изгледу тако и по распореду и намени унутрашњих просторија; након неколико векова под отоманском влашћу „први дах” савремене европске цивилизације. Доктор Ромита отишао је из Београда четири године касније, 1827, али су у кући и даље остали да живе његова жена, ћерка и зет – надалеко чувени доктор Бартоломео Куниберт, касније познат и као историчар Кнежевине Србије из времена владавине кнеза Михаила Обреновића. Историју Кнежевине Србије написао је 1850. године на француском језику, а у преводу на српски читаоцима је тек 1901. године понуђена Кунибертова књига Српски устанак и прва влада Милоша Обреновића.

Уз незнатне поправке и преправке Докторова кула је указом кнеза Михаила Обреновића постала болница за душевне болеснике под називом Дом за с ума сишавше. У Правилу о устројенију Дома, којег је својим потписом оверио кнез Михаило, поред осталог, написано је: „У овом дому примаће се и у њему чувати и лечити с ума сишавша лица сваке струке, згранута и од падајуће болести страдајућа, како мушка тако и женска, и то како одрасла тако и деца.” Била је то прва болница овог типа у нашој земљи. У непосредној близини Докторове куле, каснијом изградњом неколико нових објеката, основана је Болница за душевне болести. У истом „кругу” почео је временом да се изграђује и болнички „град у граду” – данашњи Клинички центар Србије.

Дакле, прва психијатријска болница у Србији основана је 1861. године, а посао оснивања водио је тадашњи начелник Управе санитета др Стева Милосављевић. Физикус београдског округа др Флоријан Бирг постављен је за првог управника ове болнице. Дом за с ума сишавше у то време могао је да прими само 25 болесника, годину после 28, а четири године касније 42 болесника. Стара Докторова кула, у којој су у Милошево време живели и радили први европски лекари у Србији, више није била довољна за све већи број болесника. Грађени су нови објекти који данас чине болницу Др Лаза Лазаревић.

Из старе документације може се видети да ни доктор Бирг ни његов наследник др Васа Теодоровић нису били школовани психијатри, али су зато великим трудом и бригом за болеснике некако надомештали оно што професионално нису познавали. Идеју да болницу треба уредити по узору на европске први је почео да спроводи у дело доктор Младен Јанковић, који је постао управник 1865. године. Претходно је три месеца обилазио познате европске луднице, а онда је прионуо на посао модернизације, пре свега када су у питању методи лечења. Др Јован Данић, један од хроничара ове болнице, тим поводом записао је да је др Јанковић „први уклонио из болнице сва насилна средства, која су донде била раскошно употребљивана при лечењу суманутих у београдској лудници… Његовој увиђавности и хуманитарном осећају има се благодарити што је она камџија (троструки бич), која је пре њега доста често била на болесничким леђима апликована, још првих дана његове управе одшетала на таван у прашину заборава. Та је судбина задесила и насилну столицу, појас за везивање за кревет итд.” Без иједног лекарског помоћника др Јанковић је био једини лекар и управник болнице наредних шеснаест година.

Ново историјско поглавље Дома за с ума сишавше почело је 30. марта 1881. године, када је ова установа постала Болница за душевне болести, на чије чело је постављен др Ђорђе Клинковски, физикус Управе вароши Београда. С новоподигнутим зградама формирано је девет посебних одељења са око 140 пацијената. Докторова кула постала је мушко одељење, којој су придодати капела и просектура. Прва историја болести, која се и данас чува, сачињена је 1880. године.

У то време појављује се и др Лаза Лазаревић, по ком је данашња болница за душевне болести добила име. Познати књижевник постао је и наш први клиничар и први лекар научник. Објавио је неколико познатих дела из медицинске науке, у земљи и иностранству. Завршио је медицински факултет у Берлину 1879. године, а све до своје преране смрти 1890. неуморно се бавио научним радом. Идуће године биће обележен посебан јубилеј, којим би се могли подичити многи народи – 150 година од оснивања поменуте здравствене установе. Ето прилике за сећање на прве лекаре у Србији тога времена – др Вита Ромите, др Бартоломеа Куниберта, др Флоријана Бирга, др Младена Јанковића, др Лазе Лазаревића… и да се људи од знања и звања окупе око јединственог и посебно вредног споменика српске културе – Докторове куле. Биће ту места и за званичнике Италије, јер први лекари били су Италијани. Тако се праве пријатељства међу људима, народима и државама.

Припремио: Слободан Кљајић

Извор: часопис Историја, Ecoprint d. o. o., Београд, август, бр. 7/2010, стр. 44–45.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Filip Visnjic
Претходни чланак

Рођен је наш најпознатији гуслар Филип Вишњић

Borislav-Radovic
Наредни чланак

Умро је књижевник Борислав Радовић