[…] Један очевидац, познати учени човек и писац Евстатије, солунски митрополит, оставио нам је неколико занимљивих података о Немањином принудном боравку у Цариграду. У беседи коју је 6. децембра 1174. упутио цару Манојлу, Евстатије је с дивљењем говорио о Немањином стасу и држању и описао како је српски владар с извесним задовољством разгледао у царском двору у Влахерни слике на којима су биле приказане разне етапе његове побуне и где је испод његовог лика писало његово име.

Изгледа да је Немања остао веран поданик царев све до Манојлове смрти 1180, али убрзо потом није више признавао византијску власт. Око 1190. територија српске државе протезала се од доњих токова Мораве и Дрине на северу до Шар-планине на југу, док је на југозападу обухватала обале јужне Далмације и Црне Горе. Тај део Јадранског мора и његово залеђе били су језгро прве српске државе, која је у првој половини XI века стекла међународни статус. Прво је била позната под називом Диоклеја ‒ Дукља, а касније Зета. Смештена у крајеве око Скадарског језера и Бококоторског залива, Дукља је и политички и економски одржавала везе с Италијом, на супротној обали Јадрана, и с Византијом, с оне стране Јонског мора.

Немањино присвајање те првенствено приморске земље током 1180-их било је веома значајно за историју средњовековне српске државе. Пре свега, тиме је Рашкој припојена знатна мањина, која је преко латинских бискупија на јужном Јадрану била подређена Римској цркви. Тако се средњовековна Србија у погледу религије и културе нашла на раскршћу између Византије и Запада. С друге стране, Рашка је од Дукље наследила извесне политичке традиције, од којих је главна била међународно признате краљевске повластице њеног владара. Када се владар Дукље, неколико година пре 1077, побунио против Византије, добио је од Рима краљевску круну и заклео се, тада или још раније, на духовну потчињеност папи.

То двоструко наслеђе од Дукље одредило је верску оријентацију и политичке традиције током Немањиног живота, као и за живота његовог сина Саве. Латинско присуство у приморју имало је противтежу у грчкој јурисдикцији над унутрашњости земље у личности епископа Раса, престонице Рашке, код Новог Пазара, који је био потчињен аутокефалном архиепископу охридском. Тај еклезијастички дуализам огледао се у томе што је Немању крстио латински свештеник у његовој родној Дукљи, а затим га је, још као дете, „кризмао” или миропомазао грчки епископ Раса. Што се тиче политичких традиција Дукљанске краљевине, њих је, као што ћемо видети, почетком XIII века преузео Немањин син Стефан, који је од Рима тражио и добио краљевску круну.

[…] Немања, од сада познат као монах Симеон, ступио је у братство своје задужбине Студенице. После 18 месеци пошао је на пут, који ће му бити последњи, свом сину у Свету Гору. Сусрет између оца и сина у Ватопеду описали су с тихим достојанством Сава и Стефан, с религиозном топлином Доментијан, а с лирском осећајношћу Теодосије. Долазак моћног и славног српског владара као смерног молиоца изазвао је, изгледа, сензацију. Ако је веровати последњој тројици поменутих писаца, калуђери из свих светогорских манастира и испосница нагрнули су у Ватопед да виде тај необични призор. Доментијан и Теодосије су очигледно били импресионирани богатим поклонима које је Немања донео светогорским манастирима. Они пишу о коњима и мазгама, о ведрима пуним злата и сребра и скупоцених светих сасуда. Он је још раније сличне поклоне из Србије слао Сави у Ватопед. А још пре тога, каже нам Стефан Немањић, његов отац, велики жупан, слао је поклоне неким од главних цркава у Јерусалиму, Барију и Риму. […] Али у време Немање и Саве највећи део тога још је био у будућности: економски процват Србије почео је тек средином XIII века. Ако та ведра пуна злата и сребра нису била измишљотина хагиографа, онда је Србија на прелазу од XI у XII век већ била богатија него што су историчари обично представљали.

Превела с енглеског: Нада Ћурчија Продановић

ИЗВОР: СЕРБИА : српски народ, српска земља, српска духовност у делима страних аутора : песме и поеме, приповетке, романи, драме, путописи, беседе, дневници, мемоари, есеји, писма, записи [одабрали и приредили: Р. Дамјановић, Н. Томић и С. Ћосић], „Итака”, Београд, 2000, стр. 108‒109.