AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivosti

Đuzepe Barbanti Brodano: PORTRETI TRI SRPSKA VELIKANA

[…] Uveče u svim kafanama, kao i u svim hotelima, svira muzika, gotovo kao u Trstu. Uveče, na dan moga dolaska, odosmo u jednu malu krčmu. Nju drži žena jednog narednika, koji se, pre nekoliko dana, kod Aleksinca, iznenađen i samo sa šest ljudi – dok je podizao osmatračnicu – odupirao puna četiri časa jednoj četi nizama. Želeli smo upoznati ženu ovog hrabrog čoveka; nađosmo je za tezgom, onakvu kakvu smo je zamišljali, skromnu, zauzetu jedino služenjem gostiju! Ovde, izgleda, i svirači dišu duhom punim oduševljenja, jer, namalo po našem ulasku, stadoše pratiti muzikom jednu ratnu pesmu, u koju, s vremena na vreme, unošahu reč „italijanski” sa epitetom plemeniti.

U lokalu Kafana kod Anke video sam i dva umetnička predmeta, dve prilično dobre slike. Jednu, koju su bili sakrili i koja je Karađorđev portret, pošto se ne usuđuju da je slobodno izlože, jer ako se u ovoj zemlji narod ne šali sa vlastima, ove se, sa svoje strane, ozbiljno, do krvi, naplaćuju kada primete kakav znak neprijateljstva. Druga je bila portret Veljka Petrovića, jednog hajdučkog starešine, Karađorđevog druga, koji je nosio to ime zbog svoga visokog stasa: „Veljko” znači veliki. Bio je ljubitelj rata zbog rata, ali je bio smeo i plemenit; imao je običaj reći: „Molim milost u Boga da Srbija ratuje sa Turčinom sve dokgod sam ja živ; kad budem mrtav, imaće posle vremena da zaključi mir.” Za kratko vreme postao je strašilo za neprijatelja: jednog dana, kad je hteo da se sastane sa jednim drugim srpskim starešinom, projuri u galopu kroz turske redove vičući: „Evo Hajduk Veljka”, i niko se ne usudi dirnuti ga! Postavši vojvoda, dobi u poslednjem ratu, 1812. godine, važnu komandu, ali sa malom vojskom na Dunavu, u jednom herojskom naporu protiv dvadeset puta brojnijih Turaka – morade podleći.

Stevan_Sindjelic2

Bio je hajduk, ali što ne možete videti tu nežnu figuru, to milo i živahno oko i otmenost stava pod tim sjajnim i bogatim odelom! On je, mora biti, bio ovaploćenje Homerovog Ahila ili ga je bar umetnik takvim napravio, a takav je i morao biti u velikoj modernoj epopeji ovog naroda.

[…] Na nekoliko milja odavde nalazi se Čokešina. U njoj je bio Ćurčija sa 200 hajduka, koji se behu zatvorili u jedan manastir; napadnut i od Bećir-paše, koji htede da odjuri s jakom vojnom snagom u pomoć bosanskom paši, opsednutom u šabačkom gradu – hajduci u početku zaplašeni prevelikom nesrazmerom snaga, očeknuše. Ćurčija im je govorio: „Pustimo ih neka poruše ovo malo zidova; zapaljeni manastir opet će se podići, ali mrtav čovek ne vaskrsava.” Na to mu, priča se, neki drugovi odgovoriše: „Misliš, valjda, da će se ljudski rod s tobom ugasiti!” I dugo vremena se odupirahu, svi do poslednjeg izgiboše, skupo prodadoše živote, a Ali-beg se, međutim, morade predati i ustupiti Đorđu tvrđavu. Dve stotine heroja na Čokešini dostojni su epopeje, kao i tri stotine na Termopilima!

Nekoliko godina docnije, Stevan Sinđelić bio je kod kamenice sa kojom hiljadom vojnika, tražeći uzalud pomoć od ostalih vojvoda, zato što je imao prema sebi tursku vojsku dvadeset puta brojniju od svoje. Ali ne izgubiše duh ni on ni njegovi drugovi. Pošto odbiše deset strašnih napada, kad dalji otpor postade ne samo ludost već i nemogućnost, Stevan može biti veći od Mike, koji je prinosio na žrtvu samo sebe – potpali barutanu i odnese u vazduh sebe, svoje i Turke. […]

(1876)

Đuzepe Barbanti Brodano

Preveo sa italijanskog: Miodrag T. Ristić

 

Izvor: SERBIA : srpski narod, srpska zemlja, srpska duhovnost u delima stranih autora : pesme i poeme, pripovetke, romani, drame, putopisi, besede, dnevnici, memoari, eseji, pisma, zapisi [odabrali i priredili: R. Damjanović, N. Tomić i S. Ćosić], Beograd: „Itaka”, str. 160.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

dragan nikolic
Prethodni članak

Umro je glumac Dragan Nikolić

sergije-dimitrijevic
Naredni članak

Rođen je pravnik i ekonomista Sergije Dimitrijević