АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

Ђузепе Барбанти Бродано: ПОРТРЕТИ ТРИ СРПСКА ВЕЛИКАНА

[…] Увече у свим кафанама, као и у свим хотелима, свира музика, готово као у Трсту. Увече, на дан мога доласка, одосмо у једну малу крчму. Њу држи жена једног наредника, који се, пре неколико дана, код Алексинца, изненађен и само са шест људи – док је подизао осматрачницу – одупирао пуна четири часа једној чети низама. Желели смо упознати жену овог храброг човека; нађосмо је за тезгом, онакву какву смо је замишљали, скромну, заузету једино служењем гостију! Овде, изгледа, и свирачи дишу духом пуним одушевљења, јер, намало по нашем уласку, стадоше пратити музиком једну ратну песму, у коју, с времена на време, уношаху реч „италијански” са епитетом племенити.

У локалу Кафана код Анке видео сам и два уметничка предмета, две прилично добре слике. Једну, коју су били сакрили и која је Карађорђев портрет, пошто се не усуђују да је слободно изложе, јер ако се у овој земљи народ не шали са властима, ове се, са своје стране, озбиљно, до крви, наплаћују када примете какав знак непријатељства. Друга је била портрет Вељка Петровића, једног хајдучког старешине, Карађорђевог друга, који је носио то име због свога високог стаса: „Вељко” значи велики. Био је љубитељ рата због рата, али је био смео и племенит; имао је обичај рећи: „Молим милост у Бога да Србија ратује са Турчином све докгод сам ја жив; кад будем мртав, имаће после времена да закључи мир.” За кратко време постао је страшило за непријатеља: једног дана, кад је хтео да се састане са једним другим српским старешином, пројури у галопу кроз турске редове вичући: „Ево Хајдук Вељка”, и нико се не усуди дирнути га! Поставши војвода, доби у последњем рату, 1812. године, важну команду, али са малом војском на Дунаву, у једном херојском напору против двадесет пута бројнијих Турака – мораде подлећи.

Stevan_Sindjelic2

Био је хајдук, али што не можете видети ту нежну фигуру, то мило и живахно око и отменост става под тим сјајним и богатим оделом! Он је, мора бити, био оваплоћење Хомеровог Ахила или га је бар уметник таквим направио, а такав је и морао бити у великој модерној епопеји овог народа.

[…] На неколико миља одавде налази се Чокешина. У њој је био Ћурчија са 200 хајдука, који се беху затворили у један манастир; нападнут и од Бећир-паше, који хтеде да одјури с јаком војном снагом у помоћ босанском паши, опседнутом у шабачком граду – хајдуци у почетку заплашени превеликом несразмером снага, очекнуше. Ћурчија им је говорио: „Пустимо их нека поруше ово мало зидова; запаљени манастир опет ће се подићи, али мртав човек не васкрсава.” На то му, прича се, неки другови одговорише: „Мислиш, ваљда, да ће се људски род с тобом угасити!” И дуго времена се одупираху, сви до последњег изгибоше, скупо продадоше животе, а Али-бег се, међутим, мораде предати и уступити Ђорђу тврђаву. Две стотине хероја на Чокешини достојни су епопеје, као и три стотине на Термопилима!

Неколико година доцније, Стеван Синђелић био је код каменице са којом хиљадом војника, тражећи узалуд помоћ од осталих војвода, зато што је имао према себи турску војску двадесет пута бројнију од своје. Али не изгубише дух ни он ни његови другови. Пошто одбише десет страшних напада, кад даљи отпор постаде не само лудост већ и немогућност, Стеван може бити већи од Мике, који је приносио на жртву само себе – потпали барутану и однесе у ваздух себе, своје и Турке. […]

(1876)

Ђузепе Барбанти Бродано

Превео са италијанског: Миодраг Т. Ристић

 

Извор: СЕРБИА : српски народ, српска земља, српска духовност у делима страних аутора : песме и поеме, приповетке, романи, драме, путописи, беседе, дневници, мемоари, есеји, писма, записи [одабрали и приредили: Р. Дамјановић, Н. Томић и С. Ћосић], Београд: „Итака”, стр. 160.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

dragan nikolic
Претходни чланак

Умро је глумац Драган Николић

sergije-dimitrijevic
Наредни чланак

Рођен је правник и економиста Сергије Димитријевић