AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivostiLjudi

ĐURAĐ BRANKOVIĆ (1427–1456)

Kada je posle smrti svoga ujaka, despota Stevana, primio upravu u svoje ruke, Đurađ je bio čovek od preko pedeset  godina, i za sobom je imao burnu prošlost. Neobično jakog telesnog sastava, on je bio već preturio preko glave mnoge nevolje i nesreće i doživeo mnoga iznenađenja i razočaranja. U detinjstvu svome video je slom i propast države. Kao mladić je proživeo doba borbe u porodici, sâm je učestvovao u bitkama protiv svoga ujaka, koji ga je hapsio. U isti mah je išao u pomoć Turcima i prolivao svoju krv za tursku državnu ideju. Ali kad je doba lutanja i grešenja prošlo, Đurađ je shvatio i prihvatio široku političku koncepciju svoga ujaka, pomirio se sa njim i ostao mu veran podanik i pomagač do smrti.

Nu, mada je bio, kad je došao na presto, u zrelim godinama, mada je bio od prirode bistar, mada je imao za sobom dobru školu i bogato iskustvo, ipak dugo Đurađ nije tačno cenio situaciju u najvažnijem, životnom pitanju svoje države i svoga naroda. Još dugo je mislio da je turska vlast u Evropi privremena i prolazna i da će se njegova država, pomoću zapadnih naroda, osobito pomoću Ugarske, moći osloboditi od Turaka. To uverenje nije ga napuštalo i pokraj svih razočaranja što ih je u tome pravcu doživeo, kao i pokraj svih činjenica koje su ga mogle o protivnom uveriti. Đurađ je imao duboko uverenje u snagu i sposobnost Zapada, i u volju zapadnih sila da oslobode Istok od nevernika. Zbog toga je hteo da se osloni na zapadne države.

Ali dobro je znao da su turski narod i država mnogo jači od srpske države, da su oni u njegovoj neposrednoj blizini, i da on sa te strane uvek može dobiti pomoći sa Zapada. Stoga je Đurađ morao lavirati i praviti se Turcima odan i veran, dok je sa druge strane pregovarao sa zapadnim državama o zajedničkoj akciji protiv njih. Nu, ta politika nije mogla doneti sigurne i dobre rezultate. Stoga je Đurađ povukao težište svoje države daleko na sever i sazidao je, čak na granici, sebi grad i prestonicu u Smederevu, u nadi da će se tu, u naslonu na Ugarsku, lakše moći braniti i održati. Međutim, to nije pomoglo, i Turci su 1439. godine pokorili Đurđevu državu i zauzeli Smederevo.

Posle toga Đurađ se nekoliko godina potucao po svetu i naprezao svu svoju, i intelektualnu i finansijsku, snagu da pokrene ozbiljnu akciju Zapada protiv Turaka. Kad mu je to naposletku pošlo za rukom, i kad su hrišćanski saveznici u zimu 1443. godine potisli Turke do iza Sofije, pa se onda upustili u pregovore za mir, Đurađ je, razočaran, video da se u celom ovom velikom i ozbiljnom poslu stalo na pola puta. Onda je on, mada je mirom zaključenim u Segedinu dobio natrag svoju državu, jasno video da Zapad nije u stanju da reši balkansko pitanje i da protera Turke iz Evrope. Došao je do uverenja da se mora pogađati sa Turcima i svoju politiku podesiti prema faktoru da su Turci najvažniji faktor na Bližem istoku.

U tome pravcu, i prema takvim pretpostavkama i pogledima, kreće se onda sva njegova politika u poslednjim godinama njegovog života. Sve akcije, koje su posle toga preduzimane sa Zapada protiv Turaka, Đurađ je, sa razlogom, smatrao za neozbiljne i stoga ih nije hteo pomagati niti učestvovati u njima. Bio je uveren da sva ta poduzeća ne mogu uspeti i da će samoj stvari više škoditi no koristiti. Nepovoljni rezultati svih tih ekspedicija pokazali su da je Đurađ imao pravo i da je pravilno ocenio situaciju. Ali pri svemu tom on je često, i posle toga, gubio merilo šire političke koncepcije, te mu pogled u dalju budućnost nije bio nepomućen.

Ukoliko su u poslednje vreme ugled i autoritet Đurđev rasli, i u zemlji i van njegove države, u svoj Evropi, utoliko je on više osećao da snaga njegove države u odnosu prema Turskoj sve više slabi. Morao je jasno videti kako se odnos snaga njegove države prema Turskoj menja, takoreći svakoga dana, na štetu njegovu, i na svojoj samrti morao je jasno videti da je samo pitanje vremena kada će i njegova država pasti pod udarcima azijatskog osvajača. Đurađ je doživeo mnoge nesreće, i u porodici i u politici, i živeo je i umro kao nesretan čovek.

Stanoje Stanojević

 

Izvor: Stanojević 2013: Stanoje Stanojević, Svi srpski vladari : biografije srpskih (sa crnogorskim i bosanskim) i pregled hrvatskih vladara, Beograd: „Otvorena knjiga”, str.72–75.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

lanu-gutovic
Prethodni članak

Rođen je glumac Milan Gutović

CREATOR: gd-jpeg v1.0 (using IJG JPEG v62), quality = 100
Naredni članak

Austrougarska je napala Srbiju u Prvom svetskom ratu