Да се не заборавиЗанимљивости

ДИПЛОМАТИЈА КНЕЗА ПАВЛА КАРАЂОРЂЕВИЋА

НЕМАЧКА ПОЛИТИКА

Хитлеров однос према Краљевини Југославији, јесте био врло тактичан и прорачунат. Још од убиства краља Александра Немачка је пажљиво пратила унутрашње југословенске прилике и припремала да у одређеном тренутку од ње начини савезника или је макар задржи по страни.

Рушење владе Милана Стојадиновића у фебруару 1939. године, човека који је уживао немерљиве симпатије Берлина и Рима, довело је до активнијег деловања немачке дипломатије. Њеном државном врху се сугерисало да је на помолу велики европски рат, да су италијанске снаге припремне продрети на њену јадранску обалу, те да је по њу најбоље да се добровољно приклони силама Осовине.

Намеран да демонстрира супериорност немачке војне силе, Хитлер је позвао кнеза Павла Карађорђевића, тада намесника који влада у име малолетног краља Петра Другог, да посети Берлин. Кнез Павле је дошао у главни град Немачке, 1. јуна 1939. године, где га је дочекало највише руководство нацистичког режима: сусрео се са Хитлером и рајхсмаршалом Герингом, који је важио за другог човека Трећег рајха. У кнежеву част, приређена је вишесатна војна парада, свечане вечере, богат културни програм…

Немачки притисци су постајали интензивнији како је време одмицало. На крају тешког састанка Хитлера са југословенским премијером Драгишом Цветковићем и министром иностраних дела Александром Цинцар-Марковићем, фебруара 1941. године, закључено је да Краљевина Југославија не може приступити Тројном пакту. Објашњење за овакав став нацистичком руководству морао је пружити лично југословенски кнез-намесник.

Нови (тајни) састанак Павла са Хитлером, уприличен је почетком марта 1941. године у Баварској. На Хитлерово убеђивање да ће Југославија, пошто приступи Тројном пакту, благосиљати кнеза за тај чин кроз само шест месеци, Павле је одговорио: „…нећу остати на власти ни шест дана потпишем ли тај документ

Суочен са перманентним притиском Немачке и очитим претњама да може доћи до ратног сукоба, кнез Павле је на седници Крунског савета изнео све појединости разговора, да би се након жучне расправе донела одлука о потписивању Тројног пакта, 6. марта 1941. године. Слободан Јовановић је запазио да се Југославија изузима од свих ратних обавеза, што би значило да не мора никоме објавити рат.

БРИТАНСКА ПОЛИТИКА

Лондон је са своје стране вршио притисак на Краљевину Југославију, али далеко перфидније, што је и карактеристично за британску дипломатију.

Две недеље по пријему у Берлину, кнез Павле је посетио британског краља Џорџа VI, који му је уручио високо одликовање. Крајем 1940. године, стиже му и краљево лично писмо, у којем га уверава да ће Велика Британија упутити Југославији и војну помоћ, и да је то само: „питање временаˮ. Британски амбасадор Кембер наставио је да уверава кнеза да ће се његова земља ускоро војно ангажовати на Балкану, а Черчил је запретио да би приступање пакту било: „чињење злочинаˮ.

Суочен са могућим ратом против надмоћније Немачке и њених савезника, свестан да у том случају неће моћи да рачуна на материјалну помоћ Британије, кнез Павле се одлучио на најтежи корак – приступање Тројном пакту.

ЕПИЛОГ

Југословенски премијер Цветковић и министар иностраних послова потписали су приступање Краљевине Југославије Тројном пакту, дана 25. марта 1941. у дворцу Белведере. Потписивању протокола присуствовао је и Иво Андрић, југословенски посланик у Берлину.

Дубоко изморен овим дешавањима, кнез Павле одлази на Брдо код Крања, ради краћег одмора. Његов воз је заустављен од стране генерала Недељковића, који саопштава кнезу да је ухапшен и враћа га у Загреб. Ту кнез Павле сазнаје да је у Београду извршен пуч и одбија понуду Четврте армије да се супротстави пучистима, чиме жели избећи грађански рат.

Дворски воз са кнезом Павлом се вратио у Београд, а њега је на железничкој станици сачекао ваздухопловни капетан Никола Павковић. Кнез га је погледао уморно и кратко рекао: „Капетане, не знате шта радите!ˮ

Принуђен да потпише оставку и напусти земљу, кнез је једва стигао да се опрости са младим југословенским краљем, кога није стигао ни увести у нове дужности, нити обавестити о детаљима својих дипломатских и других послова. Тако је краљ Петар Други остао ускраћен за било какав савет кнеза Павла, једног од ретких људи који му је у тим приликама био безрезервно одан.

ПИШЕ: Филип Пејковић, Правни факултет Универзитета у Београду

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Ивана Џива Гундулића, познатог по епу Осман, САНУ је уврстила у 100 најзнаменитијих Срба
Претходни чланак

ДУБРОВНИК – ЧИЈИ ЈЕ?

Издавач: Лагуна
Наредни чланак

ЉУДИМА КОЈИ СУ БОЉИ ОД НАС САМИХ: ПРИКАЗ КЊИГЕ „ПРЕКО ПРАГАˮ ВЛАДИКЕ ГРИГОРИЈА